Problemi su počeli kada se Ibrahimu pokvarila kartica za prijavu na posao (bar je tako mislio) pa nije mogao da se registruje prilikom dolaska na posao. Čim je primetio da ne može da prođe na ulazu, zamolio je obezbeđenje da ga puste a svoju šeficu obavestio da mu kartica ne radi. Ona mu je obećala da će naručiti drugu a da u međuvremenu mora na isti način da dolazi na posao kao taj dan. I dalje je sve delovalo uobičajeno, nije prvi put da se dogodi takva situacija. Ipak, tada dan polako postaje sve gori i gori.

Kad kompjuter otera s posla

Da nešto ne valja bilo mu je jasno kad nije uspeo da se uloguje u sistem. Kolega mu je rekao da se pored njegovog imena nalazi reč “neaktivan” – a to je bio samo početak dana. Nakon ručka i 10-minutnog čekanja na kolegu da ga pusti u kancelariju, HR menadžer ga je obavestio da je dobio email koji ga obaveštava da je Ibrahimov ugovor otkazan. Rekla mu je da veruje da je reč o nesporazumu i da će to brzo biti rešeno. Već sledeći dan je bilo jasno da ništa neće biti rešeno kako treba.

Sledeći dan je praktično bio izbačen iz svih sistema osim Linux mašine, a već posle ručka dve osobe iz obezbeđenja su se pojavile kako bi ga, po naređenju poslatom emailom, otpratili iz zgrade. Sada je već sve postajalo tragikomično. Njegova šefica je bila zbunjena situacijom i nemoćna da bilo šta uradi:

– Dobio sam otkaz. Moja šefica ništa tu nije mogla da učini. Ni direktor ništa nije mogao da učini. Stajali su tako bespomoćno dok sam ja pakovao stvari i napuštao zgradu –  napisao je Ibrahim.

On je tada radio osam nedelja nakon potpisivanja trogodišnjeg ugovora, a naredne tri nedelje je bio deo prepiske zbunjenih menadžera kojima nije bilo jasno zašto mu je uručen otkaz. Sve važniji i važniji ljudi u firmi su se uključivali u prepisku, a da i dalje nikome nije bilo jasno šta se desilo, niti šta je uopšte moguće uraditi. Jedino što su imali kao objašnjenje je bio sistemski email koji je davao direktive šta sve treba da se uradi kako bi mu se ograničio pristup i na kraju uručio otkaz. Ibrahim je imao osećaj da je “sistem želeo krv, a da je on prva žrtva.”

Ibrahimovoj šefici je trebalo čak tri nedelje kako bi saznala zašto je uopšte dobio otkaz. Naime, njegova kompanija je prolazila kroz tranzicioni period, gde je kontrola nad zaposlenima prepuštena kompjuterskom sistemu. Kako je njegov bivši šef dobio otkaz i poslat da radi od kuće u otkaznom roku, on nije uneo Ibrahimov ugovor u novi sistem. Kako sistem nije video Ibrahimov ugovor, on je zaključio da mu nije produžen ugovor i da ga treba izbaciti iz sistema pod hitno.

Kompletan proces pri uručivanju otkaza je rađen automatski, pa su tako sve službe obaveštavane od strane kompjutera kako da postupaju kad je zaposleni u pitanju. Ono što je otežalo proces je to što mnogi koraci ne mogu da se preokrenu. Kada mu je otkazana kartica, ona ne može da se ponovo aktivira. Korišćenje ugašene karice je alarm za sistem koji je nakon toga ugasio sve moguće naloge zaposlenog uz obaveštenje obezbeđenja da ga izbaci napolje.

Iako se nakon tri nedelje vratio na posao, nije dobio platu za to vreme a zaposleni su se distancirali od njega plašeći se da komuniciraju sa nekim ko je izbačen iz kompanije kao da je nešto ukrao. Na kraju je Ibrahim dao otkaz i prešao u drugu kompaniju. Ceo proces i borba sa sistemom je ipak ostavila traga. Ovo je samo još jedan dokaz da ne treba da se opuštamo kad je tehnologija u pitanju, ako ništa drugo, možda roboti zavladaju svetom upravo na ovaj način.