Kada je na božićno jutro 1945. izbio požar u porodičnoj kući, Džordž i Dženi Soder mogli su samo panično da posmatraju kako njihov dom gori dok je petoro njihove dece zarobljeno unutra.
Bili su potrebni sati da vatrogasne ekipe stignu na lice mesta i ugase požar, ali tela petoro (od devetoro) dece nikada nisu pronađena, ostala su samo pitanja. Da li je vatra mogla da dostgne takvu temperaturu da potpuno dezintegriše tela ili je rešenje misterije znatno jezivije?
Iako je ova priča stara preko 70 godina, stanovnici Fejetvila u Zapadnoj Virdžiniji i dalje živo ispredaju priče o tajnovitoj tragediji.
To Badnje veče bilo je uobičajeno, Džordž i Dženi Soder, italijanski imigranti, ispunili su Američki san i izgradili dom u SAD za svoju mnogočlanu porodicu. Otišli su u krevet sa svojom 2-godišnjom devojčicom Silvijom, dok su njihova mlađa deca, Moris (14), Marta (12), Luis (9), Dženi (8) i Beti (5) ostala budna, naizgled igrajući se.
Najstariji sinovi, Džon (23) i Džordž Džunior (16) već su zaspali nakon celodnevnog rada. Najstarija sestra Marion pazila je na svoju mlađu braću i sestre dok nije zaspala.
Oko ponoći je čitava porodica utonula u san. Nedugo zatim, telefon je zazvonio u Džordžovoj radnoj sobi. Dženi je podigla slušalicu i čula samo čudan smeh. Očigledno je da je greška, pomislila je. Tada je primetila da su svetla i dalje upaljena, te da su vrata otključana, što joj nije bilo preterano čudno. Ugasila je svetla, zaključala i ponovo legla. To nije bilo poslednje buđenje te noći. Kasnije je ponovo iznenadno ustala kad je čula udarac i kotrljanje za koje se činilo da stiže s krova. Ponovo je zaspala.
Sat kasnije buđenje je postalo košmar. Miris dima iz Džordžove kancelarije panično je uzbunio porodicu. Dženi, Džordž, Silvija, Džon, Džordž mlađi i Marion su uspeli da pobegnu, ali je petoro mlađe dece ostalo odsečeno jer je vatra zahvatila stepenice koje su vodile u njihovu spavaću sobu.
Pokušali su sve da ih spasu, ali je sudbina, ili nešto mračnije bili protiv njih. Merdevine pored kuće su naprosto nestale, porodični kamion nije hteo da upali, kofe vode bile su zaleđene i neupotrebljive, komšijski telefoni nisu radili, a vatrogascima je bilo potrebno čak sedam sati da stignu. Ustanovili su da je požar uzrokovala “loša instalacija”, te da je vatra bila toliko vrela da je potpuno uništila i posmrtne ostatke petoro dece. Ipak nesrećni roditelji nisu bili ubeđeni zvaničnim nalazima, a pomislili su i da je požar bio podmetnut.
Džordžu je ranije zaprećeno ognjem. Mesecima pre tragedije je na vrata naime zakucao agent osiguranja čiju je ponudu Džordž odbio. To je naime preraslo u svađu u koju se uplela i politika. Prodavac osiguranja nije podneo ni to što je Džordž javno opsovao i Benita Musolinija. Prokleo je Soderove rečima:
“Kuća će ti nestati u dimu i decu će ti progutati oganj! Platićeš za uvrede upućene Musoliniju!”
Isti čovek je bio deo ekipe koja je utvdila da je požar bio nerećni slučaj.
Da situacija bude još gora vatrogasci nisu rekli porodici da su u ugljenisanoj kući ipak pronašli posmrtne ostatke. Kada su kasnije to otkrili Džordžu utvrđeno je da kosti nikako nisu mogle da pripadaju deci Soderovih, te da su podmetnute.
Dve godine kasnije Džordž i Dženi su poslali pismo i lično direktoru FBI, Edgaru Huveru.
Dobili su i odgovor da bi Federalni biro rado pomogao, ali da su lokolne službe zatvorile slučaj, ali i da je policija Fajetvila odbila saradnju.
Porodica je postavila bilborde, bili su uključeni i mediji, ali od dece nije pronađen nikakav trag.
A onda, 20 godina nakon požara, Soderovi su poštom bez povratne adrese primili sliku. Činilo se da je na njoj Luis, jedno od dece koje su navodno izgorela u požaru. Na poleđeni je pisalo: Luis Soder. Volim brata Frenkija. Nesrećni roditelji su pokušali da ponovo istraže sudbinu svoje dece, ali umrli su ne otkrivši šta se zaista dogodilo.
