Vesti  Sport

ŽENA, MAJKA, KIKBOKSERKA i ŽESTOK BORAC: Upoznajte damu koja vodi NAJSTARIJE SPORTSKO DRUŠTVO U SRBIJI!

Znate li koje je najstarije sportsko društvo u Srbiji? Znate li da se na njegovom čelu već skoro četiri godine nalazi jedna žena? I to žena koja svim snagama radi na tome da ovo sportsko društvo izvuče iz katastrofalnog stanja u kom se našlo.
Autor: A.Lazić Foto: Privatna arhiva
Vreme: 08:50h | 20. april. 2017.
2

 

Nije tako česta pojava videti ženu koja vozi motor u suknji, onda silazi, skida čizme i obuva cipele sa visokim potpeticama. Zapravo, to nije tako česta pojava - ukoliko se ne šetate često oko Crvenog krsta, gde se nalazi najstarije sportsko društvo u Srbiji - Radnički Beograd.

 

Ako prolazite tuda, imaćete priliku da vidite neustrašivu damu oštrog pogleda koja jurca sa papirologijom, organizuje brojna dešavanja, udara u vreću, trenira klince, a uz sve to - vaspitava svoje troje dece.

 

Generalni sekretar SD Radnički Stanka Pejović pričala je za Dnevno.rs o svom životu i o radu u ovom čuvenom društvu.

 

  • Vi ste supruga, majka troje dece, kik-bokserka, telohraniteljka, kaskaderka i generalni sekretar sportskog društva "Radnički"... Šta vam od svih tih zvanja najteže pada?

 

Većina navedenih zvanja su prošlost, poslovi kojima se više ne bavim. Sada sam supruga i majka troje dece. Kik bokserka ću najverovatnije biti ceo život. Najteže od svega jeste posao generalnog sekretara sportskog društva, zato što je to izazov. Zatekli smo katastrofalnu situaciju u našem najstarijem sportskom društvu. Imali smo gomilu problema sa kojima smo morali da se borimo svaki dan. Mi ni danas nemamo radno vreme, 24 časa smo na stend baju. U tome su od starta učestvovali svi zaposleni u SD Radnički. Bez pomoći određenih ljudi iz UO i zaposlenih ne bih mogla da izađem na kraj sa svim tim teretom. Ipak, kada bi mi neko sada rekao da se vratim tri i po godine unazad i da prođem sve ono što sam do sada prošla, mislim da bih debelo razmislila i da vrlo verovatno ne bih pristala.

 

Čast mi je da budem generalni sekretar Sportskog društva Radnički, naročito zato što u 97 godina dugoj istoriji SD nikada žena nije bila na čelu Društva i nikad to nije bio neko iz borilačkih sportova. To je životni izazov i nadam se pozitivnom ishodu, kao i da će "fotelja" opravdati svoje ime - da ću jednog dana doći i  samo sedeti u njoj - bar jedan dan - da neću imati na tapetu teške probleme koje treba rešavati a koje mnogi nemaju ni na godišnjem nivou...

 

Biti majka troje dece jedna je od najboljih stvari i, da sam imala sve stvari u životu sređene, verovatno ne bih ostala samo na troje dece, nego bih imala četvoro, petoro (na šta se muž za glavu hvata i kaže: Hvala Bogu pa ih je samo troje). Troje dece je idealno za porodicu, samo kad bi nam uslovi u državi bili malo povoljniji. Svi kažu rađajte, rađajte, a posle...  Deca su nešto najbolje što može da vam se desi, jer vas menjaju. Sve to što sam radila dok nisam imala decu više ne bih, jer imam odgovornost prema njima.

 

  • Tokom kaskaderske karijere vi ste goreli, preživljavali saobraćajke, skakali... a tokom telohraniteljske karijere, poznato je, radili ste sa porodicom Ražnatović. Da li ste se u nekom trenutku uplašili za svoj život?

 

Nikada se nisam plašila za svoj život i to je verovatno ono što me je razlikovalo od većine ljudi. Svi mi dolazimo do kraja, samo je pitanje vremena. Smrt je jedina sigurna stvar, sve ostalo je prolazno, a toga mnogi nisu svesni i ceo život samo grabe, grabe, grabe... i uludo protraće život. Nikad se nisam plašila za svoj život, pa ni danas kad imam troje dece. Samo bih volela zbog njih da živim što duže, kako bih njih izvela na pravi put.

 

Bilo je raznih opasnih situacija u životu, od prevrtanja kombija, skakanja sa Brankovog mosta, preko paljenja vatrom, skakanja sa krana... i to je bio sastavni deo tog perioda mog života. Sada je sve to malo smirenije. Skoro mi je jedna drugarica rekla: "Ti si ustvari dosadna, nisi uopšte interesantna kao što pričaju". Moj život je u mnogome za rubriku Verovali ili ne.

 

Volim da mi bude dosadno, da vreme provodim u krugu porodice, da budem sama, jer su to momenti koji mi se ne dešavaju često u poslednjih nekoliko godina. Srećem pregršt različitih ljudi, nalazim se u mnogim različitim situacijama, i to - da budem sama - situacija je kojoj se zato uvek obradujem.

 

  • Svako ko vas poznaje može da posvedoči da je u Srbiji malo žena koje deluju tako neustrašivo... ipak, šta je to što može da vas dovede do suza? Da li nekada pomislite da nešto ipak ne možete da uradite?

 

Ne postoji ništa što mislim da ne mogu da uradim, a do suza ne može da me dovede ništa, može samo da me razbesni. Nisam od onih što "cmizdre" i plaču nad sudbinom. Ono što bi svi ljudi trebalo da imaju na umu: ne postoje problemi koji su nerešivi. Samo mogu da budu rešeni u ovom ili onom pravcu. Da bude bolje ili gore za vas. Vi ste ti koji pravite izbor da li nešto hoćete ili nećete da uradite zbog nečega. Da li ćete dušu prodati đavolu pa plaćati određenu cenu ili ćete ostati dosledni svojim principima. Isključivo je čovek sam odgovoran za svoje postupke. Ono što je meni drago jeste to što sam uspela da sačuvam dostojanstvo, da sačuvam svoje „ja“, da se izborim za stvari koje su meni bitne.

 

 

  • U vašem klubu kikboks je trenirao Veljko Ražnatović, brojni jaki momci, ali i starije gospođe. Uz to, držite i kurs samoodbrane... Sa kim više volite da radite? Sa mladim sportistima ili uplašenim ženama kojima je potrebna vaša pomoć?

 

Uvek sam volela da radim sa različitim profilom ljudi. U klubu sam sretala razne ljude, radila sam i sa čuvarima zakona, ljudima iz policije, ali i sa onima za koje se pričalo da su sa druge strane zakona, kao i sa ljudima sa estrade... Svi su oni interesantni na svoj način.

VELJKO RAŽNATOVIĆ JE MOJE DETE!

 

Veljko je dolazio kod mene na trening, sa njim imam specijalnu povezanost jer na njega gledam kao na svoje dete, ispratila sam ga od momenta rođenja pa na dalje. Jako mi je žao što ne trenira više... 

 

Inspiracija mi je bilo dete koje su doveli kod mene, u stanju kada mu je telo bilo kao pihtija a mozak kao kaša jer su oni oko njega (baba, deda, mama) dozvolili da po ceo dan provodi igrajući se na računaru. Niko od trenera nije želeo da radi sa njim, jer je njegov svaki odgovor bio: ja to ne mogu, ja to neću. Ja sam im bila poslednja nada. Sad tipujem da će jednoga dana možba ući u takmičarski tim. I dalje trenira kik boks, mnogo manje vremena provodi za računarom i jedva čeka trening. Spasiti dete iz takve situacije - to je ono na šta sam ponosna. To su stvari koje ne zna svako, ali znam ja. To je ono što je bitno pa, kad ostanete sami sa sobom, kad se pogledate u ogledalo, znate šta ste i ko ste.

 

Nije važno šta drugi ljudi misle i pričaju o vama. Van pameti je očekivati da vas svi vole ili da misle pozitivno o vama. Bitno mi je da ljudi oko mene misle dobro o meni i da tu imam dobru relaciju, za ove ostale nije mi bitno.

   

 

 

  • Generalni ste sekretar najstarijeg sportskog društva u Srbiji. "Radnički" već godinama prolazi kroz težak period, jedno vreme se treniralo u mraku, hladnoća je i dalje tu, a vi ste pre nekoliko godina, zajedno sa Svetlanom Kitić, štrajkovali glađu... Dokle je stigla vaša borba i kakva je trenutno situacija u Radničkom?

 

Pre skoro četiri godine zatekli smo milionska dugovanja. Situacija je sada mnogo bolja, uspeli smo da poslovanje dovedemo u neke mirnije tokove. Ostali su još neki problemi koji su rešivi i koje ćemo rešiti. Neke stvari ne zavise od nas, zavise isključivo od Grada - a to su najvažnije stvari za SD Radnički.

Želela bih da se ovom prilikom zahvalim svima koji su bili uz mene u proteklom periodu, a isto tako i onima koji su bili protiv mene, jer su me sve te situacije samo ojačale. Na kraju, dobro je kad maske popadaju i vidi se ko je ko. To me opet vraća na onaj momenat kad se stane ispred ogledala i čovek pogleda sam sebe u oči.

 

Bilo je svega! Da nisam bila u borilačkom sportu i da nisam mentalnog sklopa kakvog jesam, samleli bi me kao žvaku i ispljunuli. Što se štrajka glađu tiče, gledajući sada s ove pozicije na taj period, mnogo sam ljuta na samu sebe, jer se osećam kao magarac i budala što sam to uradila. Ništa ni od koga tada nismo dobili, osim povoljnijeg reprograma prema elektranama i toga što su nam uključili struju.

 

Za tri godine treba da obeležimo 100 godina postojanja i iskreno se nadamo da će Grad stati iza nas. Volela bih da verujem i verujem da za Radnički dolaze bolji dani. Kada sam postala generalni sekretar, to je bilo kao da me je neko bacio u baru punu pirana, krokodila, zmija otrovnica i sličnih zverki, i rekao: plivaj i probaj da se spasiš. I ja sam se izvukla... Naravno, ne sama, nego uz pomoć pojedinih ljudi koji znaju ko su. Isto tako veoma dobro znaju ko su i oni drugi, koji su podmetali nogu i pokušavali da urade sve da Radnički propadne i da ga ne bude.

Komentari

Radovanovic Ivan 21 Apr, 17:06h kaže:

Posebno Mi je drago sto Ste se setili Cika Cire , legende Srpskog sporta.... Veliki bi greh bio da utone u zaborav

Veselin Gacko 21 Apr, 20:35h kaže:

Stanka Kraljica!!!

Nije moguće komentarisati vesti starije od 5 dana.