Dejan Savić vaterpolo je počeo da trenira, kako uz karakterističan osmeh kaže, zbog “krive kičme, ravnih tabana i viška kilograma“. Banjica i vaterpolo klub Partizan, bili su logičan izbor za ovog momka koji je odrastao na Miljakovcu. Rođen 1975, Dejan je odrastao u Beogradu osamdesetih godina 20. veka, za koje smatra da su, možda, i najbolji dani glavnog grada.

Šta je obeležilo tvoje odrastanje?

Mi sa Miljakovca, da kažemo, sa oboda prestonice, stalno smo govorili da “idemo do grada”. Okupaš se i obučeš svoje najbolje odelo i idemo. To je podrazumevalo šetnju od Slavije do Knez Mihajlove. Nije bilo automobila kao sada i nije nam bilo dostupno sve. Znali smo da su pljeskavice ili na Slaviji ili kod hotela “Moskva”, tu je naravno bio i “Nišlija” kod Palilulske pijace. Tada su cvetali kafići, više se nije pila turska kafa, odnosno, domaća, već su svi počeli da ispijaju espreso. Kafane su bile prave kafane, a ne ove veštačke. Danas svaka kafana koja stavi karirani stolnjak misli da je kafana, a u suštini nema dušu zato što ljudi danas ne idu u kafanu da slušaju muziku nego da budu na “Fejsu” i u suštini da prikažu da su bili u kafani.

Dejan Savić
Beta

U devedesetima kreću nešto teža vremena…

Beograd je jedno veliko selo i dan danas, a te devedesete su ga napravile ruglom koje opstaje i danas. Bespravna gradnja, kiosci na sve strane, bez urbanističkog plana… I danas mogu da se vide ostaci svih tih nesrećnih godina. Kad današnja mladež kaže “blago vama vi ste živeli desedesetih”, pomislim “Ne daj, Bože”. Ne samo zbog nemaštine, sankcija i tako dalje, nego i zbog lošeg izbora muzike, modnih detalja…

Kada si igrao u inostranstvu da li ti je činjenica da si odrastao u Beogradu pomogla?

Nikada nisam imao problem bilo gde da sam bio jer sam po prirodi prilagodljiv, i znatiželjan. Uvek sam istraživao i gradove i kulture u koje sa odlazio tako da sam bio spreman i kao što sam rekao, prilagodljiv.

Za vreme igračke karijere, igrao si u Španiji i u Rusiji. Sada kao selektor vaterpolo reprezentacije Srbije često putuješ i boraviš duže vreme van zemlje. Imaš li neki ritual kada se vratiš u Beograd. Šta je to što ti najviše nedostaje?

Imam, svaki put kad se vozim taksijem od aerodroma do kuće pitam se “Oh my God, gde ja živim!” (smeh) Ne šalim se, ozbiljno je tako. Nisam nikad razmišljao o tome. Možda sam ranije imao ritual, ali sada imam porodicu, imam decu i vraćam se njima i to je ono što željno iščekujem. Sa druge strane, naravno da imam svoju kafanu i rado odlazim tamo, pogotovo što je u mojoj zgradi.

Dejan Savić
Beta

U čemu najviše uživaš u gradu?

Volim “25. maj” zato što tu živim. Volim nedeljno jutro, tu jutarnju mirnoću kada svi spavaju. Nema veze da li sija sunce ili je čuveno novembarsko mračno beogradsko sivilo. Jednostavno, najviše volim nedelju ujutro u Beogradu i volim da vozim praznim ulicama. Deca obično imaju neke obaveze i ja moram da ih vozim, i onda stvarno uživam u tome da posmatram prazne ulice i jednostavno gledam grad. Ne mogu da kažem da je to ritual, ali to volim.

Šta je to što “25. maj” čini posebnim?

Pogled! Pogled koji pruža “25. maj” me smiruje. Sve najvažnije odluke u životu koje moram da donesem, što profesionalne, što životne, donesem tako što ostanem sam sa sobom i sa tim pogledom na reku.

Da li to znači da Dunav voliš više od Save?

Volim Dunav, ali volim i Savu jednako, zato što moj drugar Risto Maljković ima kafanu na Savi tako da i tamo vrlo rado idem. Reke pružaju jednu mirnoću, u svakom slučaju voda me smiruje.

S obzirom da te voda smiruje, znači li to i da voliš more?

Ne volim more. To moja supruga zna. Odlazak na more meni nikad nije bio odmor. Više volim da otputujem nede gde još nisam bio, da mogu čisto istraživački da budem nastrojen. Recimo, Lisabon, na primer. Ali ako već moram da idem na more, onda idem zbog žene i dece da ispoštujem njihove želje, ali se ne brčkam puno.

Podsetimo. Dejan je 2009. godine bio pomoćni trener univerzitetske reprezentacije Srbije. 2011. godine postao je trener vaterpolo kluba “Crvena zvezda” sa kojom je već u narednoj sezoni osvojio “Ligu šampiona”. Iste godine preuzeo je i kormilo seniorske reprezentacije Srbije.

Promo

One koji prate vaterpolo i koji te poznaju dugo nimalo nije iznenadila tvoja odluka da uploviš u trenerske vode. Da li je sam početak trenerske karijere bio težak?

Meni nije bio preterano težak jer sam ja spremao sebe da budem trener i dok sam igrao. Zapisivao sam neke treninge i učio sam, pre svega na sebi. Imao sam izuzetne saigrače i u suštini sam spreman ušao u trenerske vode. Još 2009. sam bio pomoćnik za Univerzijadi u Beogradu i podršku za moju trenersku karijeru dugujem, pre svega, pokojnom Neni Manojloviću. Takođe moram da pomenem i Dejana Udovičića koji je bio tadašnji selektor A reprezentacije i koji mi je u suštini pokazao neki pravac, ali mislim da je Neno Manojlović bio taj koji me je usmerio u dobrom pravcu.

Rad u klubu je dosta drugačiji nego rad u reprezentaciji. U klupskom vaterpolu ima daleko više problema.

Mi na probleme više i ne gledamo. Pomirili smo se da živimo u kamenom dobu i što manje razmišljamo o tome, to nam je bolje. Rad u klubu je drugačiji, pre svega, jer na neki način pokušavaš da stvoriš igrača, da ih isklešeš, i sa druge strane klupska sezona traje osam meseci i drugačije se trenira. U reprezentaciji se realno spremaš za jedno takmičenje koje je turnirskog sistema gde su igrači već odavno selektirani i ja sam već dobio gotove igrače. Neću da kažem da je lakše jer nikako nije lakše, ali je sigurno drugačije.

Prepoznaješ li možda sebe u nekim od igrača, pre svega u Crvenoj zvezdi, pošto su oni mlađi nedovoljno iskusni u odnosu na igrače u reprezentaciji?

Da, ali samo u stvarima u kojim vidim da su potpune budale. (smeh)

Pomaže li u radu sa mladim igračima bogata igračka karijera? Gde prestaje trener, a gde proradi igrač u tebi?

Nema toga više. Onog trenutka kada sam postao trener, ja sam zaboravio na svoju igračku karijeru. Naravno da osećaj i dalje postoji, ali sve je slabiji i slabiji, posebno kao impuls. Kao trener moram da budem koncentrisan na igrače koje imam ispred sebe i moram dobro da ih poznajem. To se ne svodi na “ja bih to bolje uradio”, tako nešto mi ne pada na pamet nikada! Trudim se da iz svakog igrača izvučem maksimum, odnosno, da vidim čoveka koji možda i ne shvata da neke stvari može da uradi. Tada ja moram da mu pokažem, odnosno, da ga guram i da mu kažem da ga bolje poznajem nego on samoga sebe da bi mogao stvarno nešto da ostvari. Ne samo iz taktičkih varijanti, nego i kada su neke tehničke stvari u pitanju. Igračka karijera možda pomaže u onim stvarima koje su mi, recimo, smetale kod trenera, pa onda gledam da ne budem takav. Sa druge strane, znam i kakav sam ja bio, pa onda moram malo da se stiskam.

Dejan Savić
Printscreen

Kada gledamo utakmice u kojima ti vodiš ekipu, u svakoj situaciji deluje da odaješ neku neobičnu mirnoću?

Nisam miran već sam staložen. Kada me pitaju “kako možeš da budeš tako miran na utakmici”, moram da objasnim da nisam miran već sam saložen. Kuljam u sebi što je normalno. 24 sata razmišljam o treningu. Posvećen sam tome jer ako sam se opredelio za nešto, onda to moram da odradim sto posto.

Reprezentacija je sa tobom osvojila sve što može da se osvoji, ali ti i dalje kao da stojiš po strani, i neuobičajeno za opšte pravilo, uvek u prvi plan ističeš igrače. Postoji li nekad situacija u kojoj si blizu da podlegneš pritisku?

Ne. Treba biti realan i shvatati činjenice. Iako je reprezentacija Srbije osvojila sve, to ne znači da je to isključivo posledica mog rada. Na primer, ne slažem se oko proglašenja za najboljeg trenera sveta jer mislim da ima drugih koji su mnogo bolji, i ja nemam problem da ih imenujem. To proglašenje je posledica toga što je reprezentacija Srbije osvojila sve. Ja se sa tim ne slažem i čvrsto stojim na zemlji. Ne mogu da se dičim time. Sigurno da godi takvo priznanje, ali ne želim da budem prepotentan.

Ti si, i dok si bio igrač i sada kada si trener i selektor, veoma drag sagovornik medija, međutim, istovremeno svi imamo osećaj kao da bežiš od pažnje, što je negde ista situacija i kad si bio igrač.

Ne treba meni pažnja. To nije ni moj stil. Medijska pažnja meni lično ne treba, ali izveštavanje mora da postoji zato što se bavim javnim poslom koji mora da bude medijski ispraćen. U suštini gledam da budem u okvirima profesionalnog, ali nikako da preterujem.

Znači li to da imaš idola među trenerima?

Trener mora da ima originalnost, ali ne treba da se plaši da uzme nešto od nekog drugog. Smatram da je to “legitimna krađa”. Ne vidim da ličim na nekoga i ne želim da budem kao neko drugi, ali ima tu caka, taktičkih varijanti koje bez problema ćapim ili prekopiram. Poenta je da stalno učiš, potogovo od onih za koje misliš da su nešto uradili bolje od tebe.