"Mislila sam da taj dan nikada neće doći. Neko bi rekao da sam bolesna, ali ljubav ne zna za granice. Uostalom gde počinje granica između ljubavi i ludila?"
Odrasla sam u kraju gde je sve crveno-belo. Od malena sam slušala priče o Bariju i već sada možete zaključiti da pripadam deci ‘devedesetih’.
Porodična tradicija mi nije dozvolila da budem mali ‘delija’. A iskreno, od kada znam za klubove, fudbal i ostale sportove, srcu mi je mnogo milija crno-bela kombinacija boja.
Kako sam rasla, tako je i ljubav prema Partizanu bila sve veća. Da se razumemo, volim Partizan i ne mrzim Crvenu zvezdu. Ali… da volim kada izgubi – volim. I oni vole kada mi izgubimo. Stoga, nema potrebe da slavim Zvezdine pobede, čak i kada igra evropsku utakmicu. Međutim, moje ‘zatucano’ razmišljanje se s godinama menjalo.
Kada bi mi postavili ono čuveno patriotsko pitanje – “Da Zvezda igra protiv Dinama iz Zagreba, da li bi navijala za Hrvate?” – uvek bih odgovorila da tu utakmicu ne bih ni gledala (što je laž). Isti odgovor važio bi i za neki albanski klub. Ipak, sada da mi se postavi ovo pitanje – ko iz topa rekla bih “za Crvenu zvezdu, naravno!”
A prekretnicu je predstavljalo ubistvo Marka Ivkovića Jagode u Istanbulu. Tada sam navijala da pobedi Galatasaraj, a turski navijači su te kobne večeri ubili Srbina koji je došao da bodri svoj klub, Crvenu zvezdu. Baš tada sam shvatila da se moje razmišljanje i sportsko rivalstvo ne kreću u dobrom smeru.
Neka me mrze moji ‘grobari’ (pravi nikad neće), ali to je istina. Ni jedna trenutna podrška ‘večitom rivalu’ ne može da ospori moju ljubav prema Partizanu. Smatram da si pravi navijač kada voliš svoj klub i kada ta ljubav nadjača svaku mržnju, a posebno onu koju vam drugi nameću.
U Srbiji ako voliš jedan klub – drugi moraš da mrziš. Upravo zbog takvog razmišljanja nikada nećemo naučiti da poštujemo sport pre svega, a u ovom slučaju i fudbal.
Večeras će se dva najveća SRPSKA kluba boriti za svoje mesto pod evropskim suncem. Ulazak u šesnaestinu finala Lige Evrope bio bi veliki uspeh za oba kluba, naročito za srpski fudbal. A gde ćeš većeg ponosa od onog kada Srbi imaju svojih ‘pet minuta’ među velikanima?
Od kada znam za sebe Partizan i Zvezda nikada nisu igrali u grupnoj fazi klupskog evropskog takmičenja u isto vreme. Ova činjenica mi je dovoljna da shvatim da je ono što već sada čine oba kluba – iznad svakog očekivanja.
Sećam se kada su se ‘večiti’ borili u plej-ofu za drugo kontinentalno takmičenje u sezoni 2012/13. Crno-beli su tad eliminisali norveški Tromso (2:3, 1:0) i plasirali se u grupnu fazu, dok je Crvena zvezda poražena u nadoknadi vremena revanša protiv Bordoa u Francuskoj (2:3) – tada sam bila srećna i slavila. Čak sam više slavila poraz Zvezde od prolaska Partizana. Sad, kada malo bolje razmislim – baš sam bila luda.
A i karma je čudo. Partizan je u grupi dobijao više ‘krompiriće’ nego bodove. Bez i jedne pobede, sa tri izgubljena i isto toliko nerešenih mečeva osvojio je samo tri boda i uradio – apsolutno ništa!
Kada bi nam ‘delije’ to trljale na nos, mi bismo spominjali Bordo i činjenicu da se uopšte nisu ni plasirali u Ligu Evrope, a mogli su. Oni bi se tada vratili na Bari, kao i uvek. I sve vam je to, da vam kažem, vrzino kolo. Svaki put bude isto i ovakvih primera ima milion.
E, baš zbog toga – večeras navijam za Srbiju. Za Partizan i Crvenu zvezdu.
‘Ajde da se više pomerimo sa mrtve tačke.
‘Ajde da gledamo fudbal i uživamo u sportu.
Pa, nek’ Bog da sreće, pa da igramo u osmini finala protiv Zvezde! Da se onda prsimo – i mi, a i oni. Da vidimo ko je bolji. Priznajem ta pobeda bi nam bila najslađa.
Dakle, večeras sam, na prvom mestu Srpkinja, a na drugom navijač Partizana!
