Beiranvand nije branio na prvoj utakmici Irana protiv Maroka, a priliku da zaigra na Mundijalu dobio je protiv Španije. Uprkos miminalnom porazu (0:1), ostavio je dobar utisak.

Pažnju na sebe nije skrenuo izgledom već svojom neverovatnom, srceparajućom životnom pričom.

Beiranvand je rođen u nomadskoj porodici i pošto je bio najstarije dete morao je da, čim je malo stasao, pomaže u svim poslovima. Prvo zaduženje mu je bilo čuvanje ovaca, a svaki slobodan trenutak koristio je da igra fudbal, ali i lokalnu igru Dan Paran – bacanje kamenja u daljinu.

Kada je napunio 12 godina, Beiranvand je trenirao u lokalnom timu u Sarabijasu. Počeo je na mestu napadača, ali čim je prvi put kročio na gol i napravio nekoliko briljantnih odbrana, dileme više nije bilo.

On je hteo da bude golman, ali njegov otac Morteza, bio je izričito protiv toga da se bavi fudbalom, već da nađe “pristojan posao”.

– Moj otac nije voleo fudbal i stalno me je terao da radim. Čak mi je cepao dresove i rukavice i nekoliko puta sam branio golim rukama – priča Beiranvand za londonski “Gardijan”.

Odlučio je da pobegne od kuće!

Otišao je u Teheran u nadi da će se priključiti nekom većem klubu u kojem bi nastavio karijeru. Da bi došao do Teherana morao je da pozajmi novac za kartu za autobus.

Imao je sreće. U tom autobusu je upoznao fudbalskog trenera Husina Feiza. Obećao mu je da da može da dođe u tim za platu od 200.000 tomana (oko 50 evra). Ali, mladi golman nije imao ni gde da spava, ni novac da jede.

Noći je provodio na ulici kao beskućnik. Spavao je i pred prostorijama kluba, a kada bi se probudio video bi gomilu sitniša koji su mu prolaznici bacali, verujući da je prosjak.

– Konačno sam od tog novca mogao sebe da častim pristojnim doručkom posle dužeg vremena – priča golman iranske reprezentacije.

Naposletku, trener Feiz mu je dao šansu da se priključi ekipi i zatražio je od saigrača da ga podrže.  Za to vreme, Beiranvand je spavao kod saigrača u kući da bi se zaposlio u fabrici odeće, gde je mogao i da prespava.

Jedno vreme je radio i kao perač automobila, da bi u perionicu jednog dana došao čuveni fudbaler Ali Dei, nekadašnji fudbaler minhenskog Bajerna.

– Bilo me je sramota da pričam sa njim. Nisam želeo da mu pričam o svojoj situaciji… – priseća se Beiranvand, koji je zbog visine bio specijalista za pranje džipova (SUV).

Ubrzo potom upoznao je trenera drugog kluba Naft-e-Teheran i prešao je u taj klub. Spavao je u prostoriji za molitve, ali su mu potom rekli da više ne može tu da noći.

Beiranvand je zato našao novi posao – u piceriji, gde je mogao da prespava.

Njegov trener, koji nije znao da mu golman radi u piceriji, svratio je po parče pice. Golman je probao da se sakrije, ponovo ga je bilo sramota, ali ga je vlasnik naterao da usluži trenera. Taj posao je napustio posle par dana.

Bio je pronuđen da radi novi posao i konačno je uspeo – zapslio se kao čistač ulica. Ponekad je morao da očisti velike površine, pa bi bio toliko umoran da bi jedva stajao na nogama. U klubu su ga otpustili, pa je otišao u drugi klub (Homa), ali tamo nisu hteli da mu daju ugovor.

– Prevazišao sam mnoge teškoće, teške dane kako bih ostvario svoj cilj, ali nijednog dana se ne bih odrekao, niti zaboravio, jer sam zahvaljujući svemu tome postao osoba kakva jesam – govori golman Irana.

Možda će mu Mundijal u Rusiji doneti ugovor u nekom evrpskom klubu. Kao i svim nomadima, ni njegov put nije završen.