Sada je sve lako, Romelu Lukaku ima 25 godina, igra za veliki Mančester junajted, reprezentativac je Belgije. Njegov život je, reklo bi se, vrlo lagan, šutiraš loptu i zarađuješ veliki novac. Ali malo ko zna da je Rom krenuo sa samog dna.
On je za portal “The Players’ Tribune” napisao ispovest o tome kako je rešio da mora da postane najbolji fudbaler u istoriji Belgije. Njegove reči bude neverovatna osećanja, ali i teraju da se svi zamislimo nad životom. Da se zapitamo da li možda baš pored nas raste neki novi Lukaku koji čeka da zasija braneći se od užasa koje pred i na njega baca savremeno društvo.
Romelu Lukaku često nije imao šta da jede. Najčešći ručak u njegovoj kući bio je hleb sa malo mleka. Kad ga je bilo. A kad nije… Pa, tad je Romova mama mleko razblaživala vodom, a hleb “pozajmljivala” iz obližnje pekare. Dešavalo se da dve-tri nedelje nemaju struju, a mali Lukaku tuširao se tako što ga je mama zalivala vrućom vodom iz džezve.
I nikada se nije žalio, da se mama ne bi dodatno brinula. Sve dok jednog dana nešto u njemu nije puklo:
Kada je jednog dana zatekao majku uplakanu rekao joj je da će sve biti dobro i da će on igrati fudbal i to za Anderleht. Imao je šest godina u tom trenutku i bio je svestan da mora da izdrži još “samo” 10 kako bi mogao da igra fudbal profesionalno.
Golove je postizao u očevim kopačkama. Delili su ih dokle god su nosili isti broj. Fudbal u školi za vreme odmora ili u parku igrao je kao da igra finale. Šutirao je punom snagom, rastao je i razvijao se do te mere da su mu tražili ličnu kartu i pitali ga koliko ima godina i odakle dolazi.
Jednog dana, nazvao sam dedu, majčinog oca. On je bio jedan od najbitnijih ljudi u mom životu. Bio je moja veza s Kongom, odakle su moji roditelji. Razgovarali smo telefonom i rekao sam mu:
– Dobro mi ide. Dao sam 76 golova, osvojili smo ligu. Velike ekipe me primećuju.
Obično je uživao da sluša kako mi ide u fudbalu. Ali ovoga puta bio je čudan. Rekao je:
– Bravo Rom, to je sjajno. Ali možeš li da mi učiniš uslugu?
– Da, o čemu se radi – rekao sam.
– Možeš li da paziš na moju kćerku? – pitao je.
Bio sam mnogo zbunjen.
O čemu on priča?
– Mamu? Da, sve je okej.
– Ne, obećaj mi. Možeš li? Samo pazi na moju kćerku, okej?
– Važi deda, shvatio sam. Obećavam ti.
Pet dana kasnije je preminuo. I tada sam shvatio na šta je mislio…
OPKLADA OD SUDBINSKOG ZNAČAJA
Kad mu je dojadilo da sedi na klupi i čeka, rešio je da se opkladi sa trenerom. Garantovao je da će do decembra te godine postići 25 golova, ali mu se trener nasmejao u lice.
Tada su se opkladili – ako ne da tih 25 golova ostaće na klupi, ali ako dobije opkladu trener mora da očisti sve kombije koji voze igrače kući sa treninga i da im svaki dan pravi palačinke.
Rom je postigao 25 komada do novembra, pa su igrači i pre Božića jeli palačinke.
– Neka to bude lekcija svima. Ne igrajte se s dečakom koji je gladan – napominje Lukaku.
U 63. minutu finala, trener ga je ubacio u igru. Istrčao je na teren za Anderleht sa 16 godina i 11 dana. Romeluov tim je izgubio, ali on je ipak bio van sebe od sreće, jer se ispubilo obećanje koje je dao deki i mami.
Reči kojima Romelu Lukaku završava svoju potresnu ispovest posebno su dirljive. Belgijski reprezentativac otkriva za čime najviše žali u svom životu i šta mu najviše nedostaje:
Ne govorim o Premijer ligi.
Ni o Mančester Junajtedu.
Ni o Ligi šampiona.
Ni o Svetskim prvenstvima.
Ne mislim na to. Želeo bih da je tu da vidi kakav život imamo. Želeo bih da ga još jednom nazovem…
– Vidiš? Rekao sam ti. Tvoja kćerka je dobro. Nema pacova u stanu. Ne spavamo na podu. Nema stresa. Dobra nam je. Mi smo dobro… I ne moraju više da nam proveravaju lične karte. Sada znaju naše ime.”
