Sada je sve lako, Romelu Lukaku ima 25 godina, igra za veliki Mančester junajted, reprezentativac je Belgije. Njegov život je, reklo bi se, vrlo lagan, šutiraš loptu i zarađuješ veliki novac. Ali malo ko zna da je Rom krenuo sa samog dna.

On je za portal “The Players’ Tribune” napisao ispovest o tome kako je rešio da mora da postane najbolji fudbaler u istoriji Belgije. Njegove reči bude neverovatna osećanja, ali i teraju da se svi zamislimo nad životom. Da se zapitamo da li možda baš pored nas raste neki novi Lukaku koji čeka da zasija braneći se od užasa koje pred i na njega baca savremeno društvo.

Romelu Lukaku često nije imao šta da jede. Najčešći ručak u njegovoj kući bio je hleb sa malo mleka. Kad ga je bilo. A kad nije… Pa, tad je Romova mama mleko razblaživala vodom, a hleb “pozajmljivala” iz obližnje pekare. Dešavalo se da dve-tri nedelje nemaju struju, a mali Lukaku tuširao se tako što ga je mama zalivala vrućom vodom iz džezve.

AP Photo/Matthias Schrader

I nikada se nije žalio, da se mama ne bi dodatno brinula. Sve dok jednog dana nešto u njemu nije puklo:

Nisam mogao više da gledam majku da tako živi. Nisam to mogao da dopustim. Ljudi u fudbalu vole da govore o mentalnoj snazi. E, pa ja sam najsnažniji tip kojeg ćete ikad videti. Zato što se ja sećam sedenja u mraku s bratom i majkom, naših molitvi, premišljanja, verovanja… da će se to ostvariti.

Kada je jednog dana zatekao majku uplakanu rekao joj je da će sve biti dobro i da će on igrati fudbal i to za Anderleht. Imao je šest godina u tom trenutku i bio je svestan da mora da izdrži još “samo” 10 kako bi mogao da igra fudbal profesionalno.

Golove je postizao u očevim kopačkama. Delili su ih dokle god su nosili isti broj. Fudbal u školi za vreme odmora ili u parku igrao je kao da igra finale. Šutirao je punom snagom, rastao je i razvijao se do te mere da su mu tražili ličnu kartu i pitali ga koliko ima godina i odakle dolazi.

Želeo sam da budem najbolji fudbaler u belgijskoj istoriji. To je bio moj cilj. Ne da budem dobar, ne da budem odličan, već najbolji. Igrao sam sa toliko besa, iz mnogo razloga. Zbog pacova koji su trčali po našem stanu, zato što nisam mogao da gledam Ligu Šampiona, zbog toga kako su me roditelji druge dece gledali. Kao da sam imao misiju. Sa 12 godina dao sam 76 golova na 34 utakmice.
AP Photo/Matthias Schrader

Jednog dana, nazvao sam dedu, majčinog oca. On je bio jedan od najbitnijih ljudi u mom životu. Bio je moja veza s Kongom, odakle su moji roditelji. Razgovarali smo telefonom i rekao sam mu:
Dobro mi ide. Dao sam 76 golova, osvojili smo ligu. Velike ekipe me primećuju.
Obično je uživao da sluša kako mi ide u fudbalu. Ali ovoga puta bio je čudan. Rekao je:
– Bravo Rom, to je sjajno. Ali možeš li da mi učiniš uslugu?
– Da, o čemu se radi – rekao sam.
– Možeš li da paziš na moju kćerku? – pitao je.
Bio sam mnogo zbunjen.
O čemu on priča?
– Mamu? Da, sve je okej.
– Ne, obećaj mi. Možeš li? Samo pazi na moju kćerku, okej?
– Važi deda, shvatio sam. Obećavam ti.
Pet dana kasnije je preminuo. I tada sam shvatio na šta je mislio…

OPKLADA OD SUDBINSKOG ZNAČAJA

Kad mu je dojadilo da sedi na klupi i čeka, rešio je da se opkladi sa trenerom. Garantovao je da će do decembra te godine postići 25 golova, ali mu se trener nasmejao u lice.

Tada su se opkladili – ako ne da tih 25 golova ostaće na klupi, ali ako dobije opkladu trener mora da očisti sve kombije koji voze igrače kući sa treninga i da im svaki dan pravi palačinke.

Rom je postigao 25 komada do novembra, pa su igrači i pre Božića jeli palačinke.

Neka to bude lekcija svima. Ne igrajte se s dečakom koji je gladan – napominje Lukaku.

U 63. minutu finala, trener ga je ubacio u igru. Istrčao je na teren za Anderleht sa 16 godina i 11 dana. Romeluov tim je izgubio, ali on je ipak bio van sebe od sreće, jer se ispubilo obećanje koje je dao deki i mami.

Reči kojima Romelu Lukaku završava svoju potresnu ispovest posebno su dirljive. Belgijski reprezentativac otkriva za čime najviše žali u svom životu i šta mu najviše nedostaje:

Samo bih voleo da je moj deda tu da svedoči ovome.
Ne govorim o Premijer ligi.
Ni o Mančester Junajtedu.
Ni o Ligi šampiona.
Ni o Svetskim prvenstvima.
Ne mislim na to. Želeo bih da je tu da vidi kakav život imamo. Želeo bih da ga još jednom nazovem…
– Vidiš? Rekao sam ti. Tvoja kćerka je dobro. Nema pacova u stanu. Ne spavamo na podu. Nema stresa. Dobra nam je. Mi smo dobro… I ne moraju više da nam proveravaju lične karte. Sada znaju naše ime.”
AP Photo/Matthias Schrader