Kapiten srpske reprezentacije Aleksandar Kolarov je pričao o odrastanju u devedesetim godinama, bombardovanju, svom idolu Siniši Mihajloviću, prvom velikom transferu, obećanju koje je kao dečak dao majci…

On je u ispovesti za ovaj američki portal objasnio kakav je srpski narod, a mi vam prenosimo deo njegove priče:


Bio je to specifičan zvuk… Još uvek mogu da ga čujem kada sklopim oči. Nisu to bile sirene za uzbunu koje smo slušali tih dana. Bilo je drugačije – zavijanje. Nešto kao iz filma. Zvučalo je zastrašujuće.

Moji drugovi i ja smo okrenuli bicikle i brzo okretali pedale prema kući.

Bili smo samo nekoliko blokova udaljeni od naše ulice kada smo začuli novu buku, snažnu eksploziju i pogledali smo u nebo… videli smo avion koji pada na zemlju. Vatra je izlazila iz njega. I crni dim. Proleteo je oblake, onda kroz drveće i potom nestao. Bio je to vojni avion, pogođen iznad Beograda, nedaleko od moje kuće. To je bio život u Srbiji krajem devedesetih…

Došao sam kući i sedeo u svojoj sobi nekoliko sati pokušavajući da shvatim šta sam upravo video. Rat se nije dugo odvijao. Kada je počeo, bio sam zapravo zadovoljan, jer nisam imao pojma šta se dešava. Sve što sam znao jeste dane moram da idem u školu. Mogao sam da provodim više vremena sa drugovima i loptom u nogama.

Aleksandar Kolarov
Beta

Sećam se noći kada je pala prva bomba

Imao sam 14 godina. Moj brat Nikola i ja sedeli smo sa majkom u dnevnoj sobi. Ona je gledala špansku sapunicu, nije propuštala nijednu epizodu. Imali smo samo jedan televizor pa smo sedeli sa njom, u tišini, začuđeni zbog onoga što gledamo. Kapija ispred našeg ulaza je počela da se trese. I ponovo, i ponovo, ponovo… Nisam imao pojma šta se dešava. Kasnije smo videli na televiziji: Beograd je te noći bombardovan.

Nismo napuštali našu kuću prva dva dana. Pokušavali smo da zaspimo uprkos detonacijama koje su dolazile, zvucima aviona koji su nas nadletali i noćnim morama.

Za mene je sve to bilo prilično konfuzno, verovatno zato što sam bio tako mlad. Zapravo, niko u našem mestu nije znao šta da radi. To je malo mesto u Vojvodini gde svako poznaje svakoga. Kako je vreme prolazilo, prodavnice su nastavile da rade, svi smo nekako nastavili sa dotadašnjim tokom života. Šta smo drugo mogli? Ipak, bilo je… čudno.

Kolarov

Dane smo provodili u dvorištu s loptom, pored drvene ograde koja nam je bila gol. Nije bilo sjajno, ali pamtim jednu stvar. U gornjem levom uglu, kada pogodiš jako čuo bi se snažan zvuk. To nam je bilo smešno jer bi u tom slučaju komšije vikale: “Prokleti klinci opet šutiraju loptu!”

Svaki put kada bih namestio loptu za slobodni udarac cilj mi je bio da čujem komšije.Tako bih znao da sam dobro šutirao. I svaki put ponovo… zalet, leva noga, fino, gornji levi! Bam!

Igranje za Srbiju

Leto pre tog prelaska u Mančester Siti, igrao sam za Srbiju na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.

Ne smatram sebe sebičnim igračem, ali po prvi put sam tada osetio da igram za nešto više nego samo za tim ili za sebe. Osetio sam se skoro kao vojnik. Imao sam odgovornost prema zastavi, dresu, ljudima u zemlji. Jer znam koliko smo ponosan narod. Znam odakle nam taj ponos. Srbi su prošli ono što ljudi iz mnogih zemalja ne mogu ni da zamisle, tako da kada imamo priliku da se pokažemo svetu… dajemo najbolje od sebe da budemo ono što jesmo: borci.