Vrele avgustovske noći pre tačno devetnaest godina, jugoslovenska košarkaška reprezentacija po četvrti put je postala šampion sveta. Iako je sjajna reputacija pratila ekipu tih godina, uspeh u Atini je jedan od najvećih podviga u istoriji naše košarke, zbog ogromnih kadrovskih problema sa kojima se suočio selektor Željko Obradović.
Reprezentacija je za prvi planetarni šampionat na kome su nastupali igrači iz Srbije i Crne Gore, pretpela velike promene u odnosu na tim koji je od 1995. do 1997. osvojio dva kontinentalna šampionata i jedno olimpijsko srebro.
Obradović nije mogao da računa na pomoć Vlada Divca koji je zbog štrajka u NBA morao da otkaže nastup. Predrag Danilović je još na Evropskom šampionatu 1997. igrao povređen, a hiruški zahvat je odložen za naredno leto kada se Jugoslavija borila za svetsku krunu.
Zoran Savić je bio jedan od najzaslužnijih za uspehe od 1995. do 1997. godine, ali je sa evropskim zlatom na grudima odlučio da se oprosti od plavog dresa.
Postojala je opcija da se ekipi pridruže jugoslovenski igrači sa grčkim pasošem Dragan Tarlać, Milan Gurović i Predrag Stojaković. Ipak, administrativni problemi su sprečili njihov reprezentativni debi.
Bila je to još jedna nemoguća misija za Željka Obradovića
– Pripreme su odrađene veoma dobro, uprkos ogromnim problemima koje smo imali. Nikada se u reprezentaciji nije desilo da na treningu ne možemo da igramo pet na pet. Takva je bila situacija s obzirom na povrede i s obzirom na činjenicu da smo Sašu Đorđevića čekali da se posle operacije kolena, priključi reprezentaciji pred samo prvenstvo. To se pokazalo kao odličan potez jer je Saša u ključnim utakmicama uz malu minutažu odigrao veoma dobro. I pored svega reprezentacija je izgledala vrlo kompaktno, od atmosfere, velikog izgaranja u odbrani i jasne ideje u napadu – sumirao je utiske sa Svetskog šampionata 1998. selektor Željko Obradović.
Obradović je tada bio prinuđen da ekipi pridoda nekoliko debitanata koji su nastupali u domaćoj ligi. Svoje mesto u timu zauzeli su Vlado Šćepanović, Dragan Lukovski, kao i centri Predrag Drobnjak i Nikola Bulatović.
Plavi su sjajno započeli takmičenje ubedljivom pobedom nad Portorikom, da bi prvi teži ispit došao u drugom meču na protiv Rusije. Odlična selekcija predvođena igračima iz CSKA, pobeđena je posle produžetka 82:74.
Mečevi protiv Japan i Kanade poslužili su za uigravanje, a u pretposlednjem kolu ligaškog dela pretrpljen je i prvi neuspeh. Italija je bila bolja sa minimalnih 61:60.
Potom su naši i definitivno obezbedili mesto među osam najboljih pobedom nad domaćinom.
Jedna od najboljih utakmica na čitavom šampionatu, viđena je u četvrtfinalnom duelu između Jugoslavije i Argentine. Poletne Argentine, koja će vođena Đinobilijiem, Obertom, Skonokinijem i Montekijom doživeti zenit u narednom olimpijskom ciklusu.
Sjajna igra Saše Đorđevića i Dejana Bodiroge u ključnim trunicima, odvela je Jugoslaviju u borbi za medalje, gde nas je po ko zna koji put čekala Grčka.
Domaćini su kao i 1995. godine popili gorku pilulu od košarkaških bogova, ovoga puta posle vrlo neizvesne utakmice koju su Đorđević i drugovi rešili posle produžetka.
U finalu je viđena repriza meča sa početka prvenstva. Rusija je prethodno uspela da eliminiše selekciju SAD-a, posle koša Panova u poslednjim sekundama meča. Treba napomenuti da su Amerikanci nastupili sa igračima koji nisu bili članovi ekipa iz NBA.
Da do titule nećemo doći lako pokazalo je prvo poluvreme u kome su Rusi imali konstantnu prednost. Viđene su fantastične odbrane odlično pripremljenih ekipa, a na poluvremenu su naši rivali imala prednost od ne tako beznačajnih pet poena.
Rusija je nastavila da melje u odbrani, a Kisurin, Karašev, Panov i Mihajlov su u napadu kažnjavali i najmanji propust gotovo savršene jugoslovenske odbrane.
Ipak, Jugoslavija je izdržala sve i uspela da po peti put na šampionatu uđe u neizvesnu završnicu. Odsudni momenat se dogodio na pola minuta pre kraja, kada su pri rezultatu 57:56 Rusi krenuli u jedan od poslednjih napada. Panov je uspeo da probije odbranu i izvrsnim pasom proigra Mihajlova, ali se iznenada pod košem pojavio Željko Rebrača i majstorski izblokirao gorostasnog Rusa.
Ušlo se u penal završnicu u kojoj je ponovo zablistao Rebrača, a odlični su bili Saša Obradović i Milenko Topić.
Na kraju 64:62, za veliko slavlje jugoslovenskih navijača u Atini, Beogradu, Podgorici i gde god da ih je bilo na svetu.
– Bila je to pobeda tima. Ceo tim je maksimalno doprineo da se osvoji svetsko zlato. Svi su imali bitnu ulogu, čak i Saša (Đorđević) koji je imao manju minutažu, ali je protiv Argentine vezao 10 poena i odveo nas u polufinale. Bio je to pravi tim sa Obradovićem koji nas je sjajno pripremio – reči su Dejana Bodiroge, najkorisnijeg igrača turniri. Četiri godine kasnije, Bodiroga je kao kapiten reprezentacije ponovo podigao pehar namenjen svetskom šampionu u košarci.
