Kao da nije dovoljno što je čitav Beograd već tri meseca okićen i što šljašti kao luna park, sad ne mogu da živim ni od ljudi koje sve zanima odgovor na to jedno, famozno pitanje!
“Gde ćeš za Novaka?” Beskrajno iritantno pitanje popun onog “Kad ćeš da se udaš?” ili “Kad misliš da rodiš decu?”. Diže mi se kosa na glavi od praznične euforije koja počinje mesec dana pre dočeka Nove godine, a kada me neko pita šta sam planirala “za Novaka” dva meseca ranije, dođe mi da ga odalamim.
Ne znam gde ću, jer ne znam ni šta ću sutra raditi! Uvek sam mrzela da planiram danima, nedeljama pa i mesecima ranije, jer uvek nešto krene po zlu.
A euforija oko dočeka Nove godine mi posedno ide na živce. Kraj godine ne vidim kao razlog za neko posebno slavlje, jer si još jednu godinu protraćio uzalud, ništa nisi postigao, a postao si jednu godinu stariji.
Čemu treba da se radujem i šta treba da slavim? Još jednu godinu koja je prošla, a ja se nisam pomerila “sa mrtve tačke“. Iako se cele godine trudiš da nešto uradiš, postigneš u životu, uglavnom se sve svodi na razočaranje i gubitak bilo kakve želje.
Priznajem, išla sam nekoliko puta na doček, kako bih udovoljila prijateljima, rođacima, dečku… ali poslednjih godina “dočekujem“ je kod kuće. Doček je za mene kao i svaki drugi dan, osim što vlada neopisiva histerija.
Nije mi jasna ta euforija, ludilo, kupovina poklona, uplata nenormalne svote novca da biste Novu godinu dočekali u nekom restoranu, kafani, sa nepoznatim ljudima koji piju i prave haos.
Kako možeš da izdvojiš 50, 100 evra i potrošiš ih za jedno veče, a onda ostatak meseca kukaš kako nemaš ni dinara?!
A tek praznična kupovina poklona, gužva u prevozu, ljudi koji se guraju sa kesama u rukama… Ne daj Bože da tog dana moraš nekim poslom do centra grada ili do nekog tržnog centra! Prvo nećeš imati gde da se parkiraš (ako uopšte imaš auto), drugo nećeš uspeti ništa da vidiš od mase kupoholičara i vratićeš se kući mrtav umoran, kad da si kopao celog dana na njivi.
I zato, NE, NEĆU NIGDE ZA NOVAKA! Neću da posećujem tržne centre naredna dva meseca! Biću kod kuće, sa osobom koju najviše volim na svetu, skuvaćemo vino, napraviti palačinke i provešćemo još jedno veče zagrljeni i ušuškani. To je za mene pravo slavlje 
