Po uzoru na javni prevoz u evropskim metropolama, i Beograd je uveo besplatan internet u vozilima GSP-a. Mi smo proverili da li radi WiFi u autobusima i tramvajima u Beogradu i saznali smo nešto što nas i nije iznenadilo previše.
Prošlo je godinu dana od kako je gradonačelnik Beograda Siniša Mali najavio da će do kraja septembra 2015. ceo vozni park biti pokriven internetom. Čini se da nadležnima nije bilo dovoljno ni godinu dana da ispune ovo obećanje, jer pojedina vozila gradskog prevoza i dalje nemaju pristup internetu. To smo i očekivali, ali smo zato rešili da proverimo da li besplatan WiFi radi u vozilima u kojima je već instaliran.
Prvo smo ušli u autobus na liniji 18. Čim smo zakoračili u bus, ispred sebe videli smo znak WiFi, što govori da u ovom vozilu ima interneta. Telefon je prepoznao mrežu i kada smo kliknuli na “conect”, počelo je povezivanje. I to je trajalo i trajalo i trajalo…
Posle 5 minuta isključili smo konektovanje i pokušali ponovo, pošto smo pomislili da je u pitanju neki „bag”. Nismo imali sreće.
Izašli smo na sledećoj stanici, sačekali novu 18-icu i ušli unutra da ponovo okušamo sreću.
U ovom autobusu konektovali smo se odmah, ali kada smo hteli da pristupimo internetu, sačekalo nas je još jedno razočaranje. Nismo uspeli da otvorimo ni jednu stranicu koju smo želeli. Isto iskustvo imali su i putnici na ovoj liniji.
Svakog dana se vozim ovom linijom do posla i nazad, ali do sada nisam uspeo nijednom da pročitam novine na netu ili proverim mejl. Ne znam zašto im stoji znak WiFi u busu kada nije u funkciji – rekao nam je Beograđanin Marko.
Nakon 18-ice, provozali smo se linijom 16, koja ide od Karaburme do Novog Beograda.
Ušli smo u noviji autobus i tamo videli znak za internet. Međutim, ni ovde nismo imali sreće. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da otvorimo naš sajt ili stranicu portala na Fejsbuku, otišli smo na kratku vožnju 26-icom. Ni tamo nismo imali sreće.
Rešili smo da proverimo kakva je situacija u tramvajima. Pošto smo znali da u tramvajima, poznatim kao „Japanci“ ili „Švajcarci“ sigurno nema neta, ušli smo u “Španca“. I, gle čuda, ovde smo uspeli da otvorimo stranicu na Internetu, ali nam je za to trebalo 5-6 minuta.
Nakon naše male misije i razgovora sa putnicima, saznali smo da većina ne može da pristupi internetu i kada se telefon normalno poveže na mrežu. Retki su oni koji imaju sreće da vreme do posla ili kuće provedu surfujući na netu, mi smo to uspeli samo u jednom tramvaju.
I dok nadležni stalno najavljuju i uvode nove sisteme tarifiranja, čini se da smo još uvek daleko od evropskog standarda, bar kad je u pitanju besplatan internet.
