Izveštaj, označen kao Jugoslavija, od nacionalnog komunizma do nacionalne propasti objavio je NIC.
Deset godina posle smrti Josipa Broza, CIA u svom izveštaju predviđa početak građanskog rata u Jugoslaviji! Iako su čak i beogradski mediji objavljivali delove ovog izveštaja, zvanično skidanje oznake tajnosto dogodilo se tek 2006. godine!
Izveštaj, označen kao Jugoslavija, od nacionalnog komunizma do nacionalne propasti objavio je NIC (National Intelligence Council).
Izveštaj:
Iza zidina oronule jugoslovenske fasade pomalja se nova politička realnost:
Centralizovana srpska država, predvođena bivšom komunističkom partijom Slobodana Miloševića, sa kojom će Crna Gora verovatno ući u novu federaciju. Makedonska država, kojom će verovatno dominirati delovi komunističke partije sa različitim pogledima na poželjnost demokratizacije i tržišnih reformi, ali podložna srpskom uticaju, izraženom u kontroli nad manjinskim albanskim stanovništvom.Hrvatska i slovenačka država na severozapadu, orijentisane ka zapadnoj Evropi i verovatno povezane konfederalnim ugovorom, sa ili bez Bosne i Hercegovine.Odlaskom Slovenije i Hrvatske tokom sledeće godine, jugoslovenski sistem će prestati da funkcioniše. Napori da se stvori konfederalna alternativa verovatno neće uspeti u toku dvogodišnjeg važenja ove procene, što će dovesti do raspada Jugoslavije kao države.
Centrifugalne sile
Snažne centrifugalne sile rasparčavaju sedamdesetogodišnju jugoslovensku državu. Iako su takve sile prisutne već godinama, federacija je nekako preživljavala, ali ovoga puta će biti drugačije. Tito, koji je predstavljao otelotvorenje koncepta federalne Jugoslavije, mrtav je već deset godina. U nedostatku lidera tog formata, celovitost jugoslovenske federacije je održavana institucionalnom inercijom, uglavnom unutar komunističke partije i vojske. Partijska organizacija je razbijena i njena ideološka primamljivost je isparila sa skorašnjim dešavanjima u drugim delovima srednje Evrope i Balkana.
Jugoslovenska narodna armija (JNA), koja se snažno identifikuje sa partijom i koju većina u zemlji smatra institucijom pod srpskom dominacijom, izgubila je znatan deo uticaja kao čuvar jugoslovenske ideje. Iako će vojska možda jednostrano pokušati da održi federaciju, njeno vođstvo shvata da armija to ne može da učini sama i verovatno veruje da bi svaki pokušaj u tom pravcu vodio raspadu armije po etničkim šavovima. Raspad zemlje u takvim uslovima će dovesti do toga da Hrvatska i Slovenija hitno preuzmu najveću moguću kontrolu nad vojnim dobrima na svojim teritorijama, a preostali resursi JNA biće preneti na srpske ili druge državne oružane snage.
Nacionalni ponos, ekonomske težnje, podsticanje etnički zasnovane verske i kulturne identifikacije nastaviće da guraju Sloveniju i Hrvatsku ka nezavisnosti. Secesionistički sentimenti su snažno stimulisani srpskim pokušajima dominacije nad federalnim političkim procesima. Raspad zemlje je dostigao tačku eksplicitnih zahteva i praktičnih mera, koji su nespojivi sa saveznim ustavom. Secesionistički proces podrazumeva korake objavljivanja suverenosti, nezavisne spoljnopolitičke ciljeve, pojavu republičkih paravojnih formacija, planiranje republičkih vojnih snaga i zahteve za ekskluzivnom kontrolom nad nacionalnim resursima. Te mere još uvek nisu uobličene u eksplicitne, konzistentne proglase nacionalnog identiteta, ali do njih će doći za vreme trajanja ove procene.
Miloševićev lični stil – dramatični gestovi, spremnost na rizik i vođstvo
Pregrejani nacionalizam koji neguju srpski ekstremisti predstavlja najjaču od svih snaga koje razdvajaju republike, i on neće nestati. Srpski predsednik Milošević dokopao se vlasti na talasu populizma i etničke afirmacije. Njegovim sledbenicima će ove teme ostati privlačne, jer ideja komunizma erodira, a ostale republike se protive nametanju srpske kontrole. Miloševićev lični stil – dramatični gestovi, spremnost na rizik i vođstvo – pojačava primamljivost njegove politike kod srpskih masa. Iako je njegova snaga bila na vrhuncu na poslednjem (verovatno zaista poslednjem) kongresu SKJ, on ima solidnu budućnost u Srbiji. U oktobru 1989. osvojio je mandat – sa 80% podrške – da vlada Srbijom još četiri godine. Biće ponovo izabran u decembru 1990, podjednako nelegitimnom pobedom kao što je ona iz prošle godine. Zastrašujuće je to što opozicione stranke u Srbiji zastupaju podjednako nacionalističku retoriku, ili još ekstremniju kada je reč o Kosovu i Hrvatskoj. Štampa koju kontroliše Milošević nastavlja da raspiruje srpski nacionalizam povodom Kosova i Hrvatske, ali Milošević više nije gospodar tog nacionalizma – tvrdokorne nacionalističke partije potkopavaju Miloševićevu taktičku poziciju otvaranjem sukoba sa nacionalnim manjinama u Sandžaku, Bosni i Vojvodini. U periodu trajanja ovog izveštaja, bilo koji vladar Srbije verovatno bi takođe odbio da prihvati minimalni paket uslova Slovenije i Hrvatske za očuvanje jugoslovenske države.
Situacija u Bosni i Hercegovini najopasnija
Srpska “represija” na Kosovu, mahom naseljenom Albancima, učiniće da se albanski mirni otpor i zalaganje za nezavisnost unutar Jugoslavije transformišu u vojnu pobunu i secesionistički pokret. U uslovima gerilskog rata protiv Srba, Kosovari će tražiti materijalnu podršku, ali ne i formalno ujedinjenje sa Albanijom. Gubitak Kosova biće gorak poraz srpskog nacionalnog identiteta; ono je tradicionalna kolevka srpstva i Beograd će upotrebiti sva sredstva da zadrži Kosovo. Posledica ove odluke biće dugi konflikt praćen velikim gubicima u životima i imovini.
Situacija u Bosni i Hercegovini predstavlja najveću opasnost da se glavna etnička podela u Jugoslaviji – na Srbe i Hrvate – pretvori u nasilje. Etnička mešavina u ovoj republici koju čine Muslimani (više od 40%), Srbi (32%) i Hrvati (18%) oduvek je bila potencijalni izvor sukoba. Izbori krajem novembra u BiH će povećati mogućnost intervencije Srbije i Hrvatske.
Rat u Bih
Nacionalističke sukobe u Jugoslaviji pospešuje nedavni spektakularni porast makedonskog nacionalizma. On je pre svega bio odgovor na dezintegraciju federacije, ali i na ono što se doživljava kao pretnja Srbije integritetu Makedonije. Makedonski nacionalizam sada poprima transnacionalnu dimenziju, pokušavajući da obuhvati srodnike u Grčkoj i Bugarskoj. Budući da Srbi, Grci i Bugari odbijaju ideju o posebnoj makedonskoj naciji, primetan je potencijal za međunarodnu krizu.
Titova jugoslovenska verzija komunističke ideologije, zasnovana na sili i ratnom drugarstvu partizanske elite, zaustavila je međusobni rat koji je odneo više od milion života tokom Drugog svetskog rata. Bratstvo partizana nije uspelo da prenese svoju svejugoslovensku viziju na mlađu generaciju. Umesto toga, kao i ranije u prošlosti, isplivao je zapaljivi nacionalizam.
Spoljni faktori takođe razdvajaju Jugoslaviju. Prestanak sovjetske intervencionističke pretnje u istočnoj Evropi bio je znak Jugoslovenima da je bezbedno nastaviti stare svađe. Uz primamljivost pridruženog članstva Savetu Evrope i drugim oblicima integracije sa zapadom, to je takođe doprinelo podrivanju politike nesvrstanosti – Titove glavne spoljnopolitičke zaostavštine. U međuvremenu, Slovenija i Hrvatska su zaključile da su im šanse za ulazak u Evropu veće kao autonomnim jedinicama, nego u društvu zaostalijih delova jugoslovenske države.
Slabi umirujući faktori
Postoje snage koje se zalažu za jedinstvo Jugoslavije, ali su one slabe i sve ih je manje. Najveća nada – iako slaba – jeste ekonomska reforma premijera Markovića i njegov napor da stvori svejugoslovensku političku partiju, koja će moći da se takmiči sa nacionalnim partijama i pokretima u republikama. Markovićeva ekonomska reforma je doživela uspeh i možda je pomogla da se nacionalni kolaps odloži, ali teško je zamislivo da se Slovenija i Hrvatska prepuste federalnoj vladi, koja je Markoviću neophodna kako bi pokrenuo sledeću fazu reformi.
Nedavni svetski skok cene nafte ima za posledicu nepredviđenu nestašicu jugoslovenskih deviznih rezervi. Markovićev odgovor je bio smanjenje poreza na maloprodajnu cenu nafte. Uz sve druge probleme, ovo će dovesti do napuštanja nedavno uspostavljenog i hvaljenog kursa dinara vezanog za nemačku marku. Bez ove centralne tačke reforme, monetarni zvaničnici će izgubiti motivaciju da sprovode čvrste mere. Iz ovih razloga ekonomska reforma predstavlja slabu šansu za sprečavanje političkog raspada. A čak i kada bi bila uspešna, ona sama ne bi mogla da sačuva Jugoslaviju.
Druge kohezivne snage – političke, ekonomske, emotivne – malo znače. Državna uprava, profesionalna vojska i neke bezbednosne službe, možda će neko vreme biti odane simbolima i institucijama jugoslovenske države, ali njihova posvećenost brzo bledi pred licem rastućeg nacionalizma, verske identifikacije i sve jačih republičkih institucija. Primamljivost učešća na jugoslovenskom tržištu smanjena je u najrazvijenijim severnim republikama zbog ekonomskih transfera na siromašni jug. Prisutan je i strah od krvoprolića i materijalnog uništenja kao posledica nasilnog odvajanja. Najsnažnije kohezivne snage u Jugoslaviji su nacionalistički sentimenti u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji. Oni će jačati.
Reakcije sveta – umereno ili pretećiKapacitet Sjedinjenih država da očuvaju jedinstvo Jugoslavije, bez obzira na uticaj koji su na nju imale u prošlosti, je ograničen. Sve izjave zvaničnika SAD-a koje podržavaju teritorijalni integritet stare federacije, republički lideri će shvatiti kao sprečavanje pokušaja republika da ustanove svoju samostalnost. Izjave zvaničnika SAD-a koje podržavaju nacionalno samoopredeljenje, republički lideri će citirati van konteksta i upotrebiti za dobijanje podrške svojih naroda. Albanski lideri na Kosovu će isticati opaske američkih zvaničnika po pitanju ljudskih prava. Sve strane će od Sjedinjenih država verovatno tražiti materijalnu pomoć i kritikovati ih ako ta podrška izostane.
Evropske sile će na rečima biti za ideju jugoslovenskog integriteta, dok će prikriveno prihvatiti raspad federativne države. Vlade zapadnoevropskih država dele nadu Vašingtona da će transformacija Jugoslavije biti obavljena mirno, ali ne žele da u tome učestvuju pružanjem bilo kakve finansijske pomoći. Austrijski zvaničnici se boje mogućih posledica raspada Jugoslavije, ali svejedno kažu da više drže do demokratije i samoopredeljenja nego do jedinstva.
Kosovo – jugoslovenska polja smrti
Albansko-srpsko neprijateljstvo potiče iz vremena otomanske imperije, kada je veliki broj Albanaca prešao u islam i tako zadobio uticaj u turskom carstvu, koje je bilo represivno prema svojim hrišćanskim srpskim podanicima. Albanski odmetnici su 1915. napadali Srbe koji su se povlačili preko njihove teritorije. Italijani i Nemci su 1941. u Albancima našli dobrovoljne saveznike. Pojedine naoružane albanske antikomunističke jedinice ostale su netaknute do 1948. Te godine Tito je svom šefu bezbednosti Aleksandru Rankoviću dao odrešene ruke da pokrene kampanju protiv albanskih gerilaca, koja je bila okrutna čak i po balkanskim merilima (jedva pomenuta epizoda u jugoslovenskim udžbenicima istorije). Tri puta od tada, 1968, 1981. i 1989-1990, jedinice redovne armije slate su da uguše pobune Albanaca na Kosovu.
Albanska populacija na Kosovu dramatično se uvećala posle Drugog svetskog rata. Uz najveću stopu nataliteta u zemlji i egzodus Srba i Crnogoraca, albansko stanovništvo na Kosovu se uvećalo sa 65% po popisu iz 1971. na 77% po poslednjem popisu iz 1981. Veruje se da oni danas čine preko 90% stanovnika Kosova. Srbi tvrde da su Albanci sistematski proterivali Srbe i Crnogorce iz pokrajine, navodeći razne primere zastrašivanja. Srbi takođe tvrde da postoji zavera Albanaca da se Jugoslavija rasparča tako što bi se Kosovo pripojilo Albaniji, što je izdaja koju oni imaju pravo i dužnost da spreče. Međutim, još nisu predstavljeni pouzdani dokazi o takvoj izdajničkoj zaveri.
Raniji pokušaji Beograda da kooptira albanske lidere pokazali su se uspešnima samo kratkoročno; ovakve lokalne predstavnike Albanci su doživljavali kao marionete Beograda.
Elementi konfederacije
Šanse da Jugoslavija opstane su veoma male. Ako se taj malo verovatan scenario ipak ostvari, evo kako bi on izgledao.
Sećanja na krvavi međusobni građanski rat tokom Drugog svetskog rata i strah od novog razornog sukoba uticali bi na dva najbrojnija južnoslovenska naroda – Srbe i Hrvate – da ostvare neku vrstu političkog prilagođavanja. Kompromis za očuvanje Jugoslavije podrazumevao bi sledeće:
Osnovni principi:- Nema promena postojećih republičkih granica.
– Nema promena postojećeg međunarodnog statusa Jugoslavije.
– Uzajamno priznavanje suverenosti svake republike.
Konfederalne institucije:- Jedno ministarstvo spoljnih poslova za koje bi se birali diplomatski predstavnici, sa jednim mestom u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim telima.
– Centralna vojna organizacija sa zajedničkim generalštabom, odgovorna za planiranje, obaveštajni rad, obuku, nabavke u mirnodopskim uslovima, i sa kontrolom nad svim oružanim snagama, ali samo u ratnim uslovima.
– Centralna banka koja utvrđuje makroekonomsku politiku, izdaje zajedničku valutu, određuje zajedničku kursnu stopu, i centralna carinska uprava koja primenjuje zajednički carinski režim.
Ovlašćenja republika:- Pravo veta na odluke konfederalne vlasti.
– Kontrola unutrašnje bezbednosti, uključujući garantovanje prava manjina.
– Operativna kontrola nad nekim ili svim vojnim jedinicama stacioniranim na teritoriji te republike (uz mogući izuzetak jedinica mornarice i vazduhoplovstva).
– Prikupljanje poreza i raspodela sredstava u skladu sa međusobno dogovorenim konfederalnim obavezama.
Jedino Srbi mogu da otvore vrata konfederalnoj Jugoslaviji, a lider Srbije Slobodan Milošević jedini ima ključ. Neki posmatrači tvrde da je on izložen pritiscima da to pokuša. Ako to ne bude uradio, njegovi protivnici će dobiti priliku da ga smene.
Posledice neuspelog kompromisa su prevelike da bi narodi i lideri Jugoslavije lako odustali od svakog pokušaja da se dogovore, prenosi Peščanik.
