Na ovim prostorima gurmana nikada nije manjkalo. Dvor cara Dušana bio je stecište velkog broj ljudi iz svih krajeva njegovog carstva „na tri mora”. Svi oni su donosili svoje običaje spremanja hrane, začine, recepte … zato je i carska trpeza bila veoma bogata. Prijatno!
Srbi su oduvek voleli dobro da pojedu i popiju. Ipak, da li ste se nekada pitali kako je izgledao jelovnik srednjovekovne vlastele u vreme kada gomila povrća (na čelu sa krompirom koji je u Srbiju stigao tek na pčetku XIX veka) bila nepoznata?
Na dvoru prvog srpskog cara, Dušana Nemanjića koji je državu proširio do neslućenih razmera, dobre hrane nije nedostajalo. Sa velikom teritorijom stigli su i novi začini, nove vrste mesa, do tada nepoznati recepti …
Hrana je imala veliku važnost na Dušanovom dvoru, a o kvalitetu onoga što su car i njegovi najbliži jeli brinuo se jedan vredni mladić – Lazar Hrebeljanović (da, upravo onaj koji će kasnije postati najvoljeniji srpski knez koji je na Kosovu polju stao na crtu turskim osvajačima).
No vratimo se hrani!
Na dvoru se jelo mnogo mesa – divljač, riba, pernata živina, suvo meso i naravno, slanina! Naročito je cenjeno bilo ovnujsko meso, a sa primorja se na dvor donosila i morska riba, hobotnice, kao i usoljena ikra.
Posle Dušanovih osvajanja, Srbi su imali svoje solane u Albaniji i Grčkoj.
Od ostalih začina, koristio se biber, majčina dušica, hajdučka trava, metvica, a dopremani su šafran, cimet, mirođija, karanfilić… Med je najčešće zamenjivao šećer.
Recepti sa srpskog dvora – Piletina u medu
Pileće grudi se blago usole i dobro istrljaju medom. Ovakvo meso se ostavi da odstoji dva sata, pa se uvalja u pšenično brašno i prži na masti dok ne dobije zlatnu boju. U posudu u kojoj se meso pržilo sipa se belo vino, beli luk i malo majčine dušice, pa se tim sosom preliva meso i tako služi. Ovo jelo datira iz XII veka, a poznato je da se služilo na dvoru od vremena Stefana Prvovenčanog.
Povrće nije bilo „na ceni”. Zvalo se zelje, a kada bi pominjali „ljuto zelje” mislili su na luk i rotkve. Tu i tamo, mogao je da se pojede crni i beli luk, kupus, zelena salata, rotkvice, maslačak, blitva i dosta vrsta pečuraka.
Osim mesa, mleko i svi proizvodi od mleka (sir, kajmak …) su bili prave poslastice. Neka „stara” srpska jela tada su bila „mlada” – kako na dvoru tako i među običnim svetom, jela se: gibanica, proja, cicvara, popara …
Recepti sa srpskog dvora – Šljive punjene kozijim sirom u slanini
Ima podataka da ovaj recept datira iz 1393. godine.Suve šljive se potope u vodu da omekšaju, izvade se, ocede i osuše. Kada im se odstrane koštice, na njihovo mesto stave se orasi u komadima i kozji sir. Sve se obmota tanjim šnitama slanine i peče na žaru. Jelo se obično služilo na komadićima pšeničnog ili ražanog, zapečenog hleba.
E sad … ovako dobra hrana mora i da se zalije. Izbor pića nije bio tako veliki, ali se pilo kvalitetna „kapljica”. Na dvoru, medovina (vino od meda) je bila glavno piće, a točilo se i piva koje se u Istočnoj Srbiji zvalo „alovina”.
Ipak, upravo su preci cara Dušana u Srbiji ustanovili vinogradarstvo, a čak je i postojao zakon kojim se zabranjivalo dodavanje vode u vino. Car Dušan je imao veliki podrum u okolini Prizrena, pa se na njegovom dvoru točila „dobra vinska kapljica”.
Recepti sa srpskog dvora – Biftek sa belim lukom
Iseckati srednje komade junećeg bifteka u potopiti u rasol od kupusa da odstoje jedan dan. Onda se izvade, prosuše se i istrljaju belim lukom i maslinovim uljem. Tako pripremljeno meso se peče na žaru. Gotovo meso se preliva sosom od crnog vina, meda, pečuraka i kupina koji se pšeničnim brašnom povezuje do srednje gustine. Ovaj recept datira sa kraja XIII veka.
Sve ove đakonije služene su na srebrnim tanjirima ukrašenim dvoglavim orlom. I da … na dvoru cara Dušana se jelo zlatnim priborom! Nož je bio uobičajan, a za ovo vreme se vezuju i prve viljušaka, mnogo pre pojave ovog rekvizita na drugim evropskim dvorovima.
Katolička crkva je viljušku proglasila „đavoljom alatkom” a svoje mesto na trpezi Evrope našla je tek početkom XVI veka, oko 300 godina posle njene pojave na srpskom dvoru.
