Jedan od najslavnijih bardova srpskog pesništva, ali i najpoznatiji tekstopisac, Duško Trifunović, bio je prepoznatljiv kako po najemotivnijim stihovima, tako i po najduhovitijim anegdotama.
Jedan od najpoznatijih srpskih pesnika i tekstopisaca, Duško Trifunović, rođen je 1933. godine u Sijekovcu kod Broda, u Bosni i Hercegovini.
Prvu pesmu napisao je kada se vratio iz vojske, sa 22 godine. Dve godine kasnije došao je u Sarajevo, sa završenim bravarskim zanatom, ali već sledeće godine objavio je prvu knjigu. Tokom duge karijere napisao je dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama.
Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na Čeretskom groblju, 30. januara 2006. godine.
Danas ga zovu tvorcem sarajevske rokenrol škole. Sarađivao je sa Bijelim Dugmetom, ali i sa Indeksima, Teškom industrijom, Nedom Ukraden, Zdravkom Čolićem, Arsenom Dedićem, pa i sa Željkom Joksimovićem. Komponovano je i snimljeno oko 300 njegovih pesama.
Duško Trifunović je bio izuzetno duhovit čovek. Njegove anegdote se prepričavaju decenijama, a jedna od njih završila je i u knjizi “Petorica iz srpskog“, koju je ovaj pesnik napisao zajedno sa kolegama Dobricom Erićem, Ljubivojem Ršumovićem, Mošom Odalovićem i Draganom Radulovićem.
Jedna lepa žena, otmena, obrazovana, bogata, pita me, brižna, sa željom da pomogne:
– Kako ti je zdravlje?
– Dobro. Hvala. Za moje godine odlično.
– Lepo. A srce?
– Kuca.
– Pritisak?
– Ne znam. Nisam nikad merio.
– O, bravo. A gastritis, jetra?
– Ne. Ništa.
– Holesterol?
– Ne.
– A imaš li išijas, lumbago?
– Nemam.
– Reuma?
– Nemam ja, dušo, ništa. Ja sam ti izbeglica.
Ona je i posle ovoga ostala lepa i dobronamerna, a ja glup i kao bajagi duhovit. A trebalo je da kod svakog njenog pitanja bolno jauknem i da se previjem, da pustim neka mi pomogne, da me izleči od svega onog što me pita… Brže bih ozdravio. Tako sam se lečio kad sam bio mali: pitaju me – boli li? Ja kažem – boli. Oni mi daju poklon – ja ozdravim…
