Vrlo afirmativni segment “Mokranjčevih dana”, tradicionalna Beseda održava se pred rodnom kućom i spomenikom Stevana Stojanovića Mokranjca. Čitanje Besede se odvija u okviru svečanog otvaranja festivala.

Čast da otvori i bude Besednik na 53. festivalu “Mokranjčevi dani”, pripala je Aji Jung, direktorki i osnivaću Beogradskog festivala igre.

“Bio je veseljak, boem – priroda koja je znala da se zanese balkanskim karasevdahom, bio je umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva posvećivao okolini i društvu u kome je živeo… bio je ličnost o kojoj niko osim profesionalnih zavidljivaca nije izgovorio ružnu reč…“. Tako su o Mokranjcu govorili njegovi savremenici.

U ovom kratkom osvrtu, sažeta je sva nostalgija za jednim vremenom čije obrise više ne možemo lako da uhvatimo. O ljudima širokih shvatanja, humanosti, nebeskog talenta i beskrajne vizije. O stremljenjima planetarnih okvira, iznedrenim u malim, vetrovitim balkanskim sredinama. O veseljacima i boemima kojih više nema ni na ovom prostoru…

Da li je vreme o kome govorimo bilo lepše i bezbrižnije od ovoga u kome mi živimo? Ili je umetnicima bilo lakše da se obrazuju, stvaraju, sanjaju i ostvare svoje ideje, da pronadju mecene, da istražuju i brižljivo prikuplju znanje za generacije koje tek treba da dodju? Da li je roditeljima bilo jednostavnije da otkriju i podrže talenat svoje dece… ili je društvo koje je često menjalo vlast, uređenje i geografsku kartu, negovalo posebnu naklonost prema muzičarima, slikarima, glumcima? Pa, sigurno da nije. Trebalo je lude, intenzivne i nemerljive hrabrosti. One hrabrosti koja nikada ne spava i ne kunja, i koja odlikuje samo posebne, retke, a samonikle biljke u ovoj avliji.

U tim dalekim vremenima, Srbima se dogodio Mokranjac! Hrabar da živi jedan neočekivani život! Hrabar da otputuje u daleki svet, hrabar da se vrati, hrabar da sa svojom muzikom čini čuda. Vešt i smeo da bude podjednako uspešan kao umetnik i kao menadžer. Znatiželjan i uporan da stigne do koncertnih sala Soluna i Carigrada na jugu, Moskve i Petersburga na severu, Berlina, Trsta i Drezdena na zapadu, ili Sofije na istoku.

Ali vratimo se na početak, rečima njegovih savremenika. Ima tu ipak nečega što se nije promenilo ili nestalo. Naprotiv. Oduvek je tu ta zavidljivost, kao nemogućnost da uspeh oprostimo i uspešne sasvim prihvatimo. Barem ne dok su živi. To je korov koji smo najbolje zalivali, istovremeno negujući tradiciju narikanja prosečnih i loših nad onim što su mogli, a nisu uspeli. Jer, neko im je oduvek smetao, suviše štrčao u odnosu na projektovano i dozvoljeno. Danas su društvene mreže zamenile kafane i ulicu, pa su zavidljivci još glasniji. Ljudi bez dela, danas ne moraju imati ni lica.

Međutim, Mokranjac je bio jedan od onih Srba koji ne čekaju da se stvari same dogode. I kojima niko ne smeta ili stoji na putu. Bio je inteligentan, uporan i odgovoran da pronalazi načine kako bi u svom vremenu postojao i stvarao. Duboko svestan da neko drugo i bolje vreme, jednostavno nije imao.

Stojeći pred vama, uvaženim stručnjacima i ljubiteljima opusa ovog genija, ne znam šta bih pre pomenula: njegov izvođački dar i umetničko stvaralaštvo, njegove organizatorske sposobnosti i pokretačke kapacitete? Njegovu beskrajnu želju, prikupljeno znanje i ogroman rad da muziku učini velikom i važnom… Talenat i energiju kojom je umeo svoju malu zemlju da postavi u sam vrh evropskih umetničkih stremljenja i rezultata. Kompozicije, muziku, ali i veru u budućnost koja se može sanjati jedino onda kada postoje uslovi za obrazovanjem…

Od odrastanja u rodnom Negotinu, Beogradu i Zaječaru, do školovanja i usavršavanja u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, Mokranjac je vajao svoj nesvakidašnji dar i prikupljao znanja, nesebično ih deleći u svom vremenu i pripremajući za naredne generacije.

Ostala su vanvremenska i uzvišena dela, opus neprocenjive vrednosti… Ostala je naša prva muzička škola koju je baš on osnovao… Kao pravi mirakl, obzirom na teška vremena, ratove i bombardovanja, balkanski nemar, savremene investitore i rušitelje, ostala je njegova rodna kuća u Negotinu, kao i kuća u kojoj je živeo u Beogradu na uglu Dositejeve i Jevremove… Tu je i poneka bista, grobnica u Beogradu, kao i čuveni portret koji je naslikao Uroš Predić, stric kompozitorove supruge… I uprkos svim teškoćama – možemo se pohvaliti jednom od najdugovečnijih i najvažnijih manifestacija u Srbiji! Mokranjčevi dani. Na tome smo zahvalni Negotinu! I svima vama koji ste ovaj festival činili ili činite živim i relevantnim u našim i inostranim okvirima.

Da li smo mogli više uraditi za Mokranjca? Ili bar približno koliko je on uradio za nas? Svakako da jesmo. Bar toliko da u svakoj osnovnoj školi u Srbiji deca znaju njegovo ime, i umeju da nabroje neke kompozicije koje su nas činile i još uvek čine svetom. Bio bi to mali znak da smo na nekom dobrom putu, a ne na onoj nizbrdici na kojoj ni svi naši učitelji i nastavnici nisu čuli za Mokranjca.

Zato je zadatak svih nas koji smo danas ovde, a naročito muzičara, muzikologa, muzičkih kritičara, pedagoga, ljudi iz struke, ali i predstavnika Ministarstva kulture, da učine da najmlađi otkriju da ima nekog drugog i drugačijeg sveta. Nekog lepšeg svemira. Našeg neba osutog zvezdama. Dovoljnog da sve buduće talente i vizionare zadrži ispod svog plašta.

Ako postignemo da bar jedno dete, kroz priču o čika Mokranjcu, sazna da talenat i želja za uspehom uvek pobeđuju, možda ćemo u budućnosti imati više razloga za optimizam i sreću. Kada učinimo da nekim novim klincima autoriteti postanu vrhunski umetnici ili naučnici, oni najbolji medju nama, možda i mi sami postanemo bolji i uspešniji ljudi. Medjutim, to se ne postiže kunjanjem i kuknjavom , nego velikim radom i hrabrošću. Onako kako je to Mokranjac činio! U svom (ne)vremenu!”