Taj nadvožnjak urušio se u utorak posle udara groma i odneo 35 života.

Izgrađen šezdesetih godina prošlog veka, most na autoputu je detaljno obnovljen 1980-ih, 1990-ih i pre dve godine, a radovi na njegovim temeljima su se odvijali i u trenutku njegovog kolapsa.

– Kontinuirani troškovi za održavanje ukazuju na to da će za nekoliko godina oni premašiti troškove rekonstrukcije mosta: to će biti trenutak kada ga treba poptuno srušiti i izgraditi ponovo – rekao je Antonio Brencic, profesor inženjerstva na Univerzitetu u Đenovi, specijalizovanom magazinu ingengneri.info pre dve godine.

Posle obrušavanja mosta u utorak profesor je potvrdio svoj utisak da je struktura fundamentalno neosnovana.

Dok bi takav most trebalo da traje najmanje 100 godina, primetio je da je “jedna od kula, na istoku, morala da bude značajno ojačana zamenom ključnih komponenti i to samo 20 godina nakon njegove izgradnje: 20 godina za most nije ništa”.

Zapadni toranj u dužini od 1,1 km pao je na zemlju sa čak 35 vozila koja su u tom trenutku bila na njemu, ubivši najmanje 35 ljudi. 

Direktor lokalnog prduzeća za održavanje puteva Stefano Mariljiani izjavio je da se katastrofa koja se dogodila nikako nije mogla predvideti:

– Nije bilo znakova opasnosti. Most je podložan čestim proverama, njegova infrastruktura se stalno prati, a radovi koji su bili u toku bili su samo obično održavanje – rekao je Mariljani.

Inženjer koji je izgradio most, Riccardo Morandi bio je poznat po svojoj inovativnoj upotrebi armiranog betona. On je takođe stajao iza izgradnje mosta Marakaibo u Venecueli, koji se delimično srušio nakon što ga je udario tanker 1964. godine, dve godine nakon završetka.

Morandi je takođe učestvovao u izgradnji mostova u Firenci i blizu aerodroma Fiumicino u Rimu.

Beta/AP

Arhitekta Dijego Zopi izjavio je novinarskoj agenciji ANSA da je most bio pogrešan u svojoj konstrukciji.

– Problem sa Morandijevim mostom je da su trake od betona bile izrađene od betona a ne od metala, a 1960-ih nisu očekivali da beton degradira i doživi kolaps. Pre pedeset godina bilo je neograničeno poverenje u armirani beton. Večno. Uz kontinuirane vibracije saobraćaja, cementne pukotine propuštaju vazduh koji stiže do unutrašnje čelične konstrukcije koja zbog toga korodira i truli – objasnio je on.

– Iz tog razloga, most je oduvek zahtevao obimne radove održavanja, što je bilo preskupo. Stvari koje su izgrađene u Italiji tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka hitno bi trebalo renovirati, a opasnost od kolapsa je potcenjena. Dolazi vreme kada one postaju rizične – rekao je Zopi.

Drugi problematični aspekt u vezi sa mostom bila je količina saobraćaja, s obzirom na to da je reč o glavnoj arteriji koja povezuje jugozapadnu Francusku i severozapadnu Italiju sa srcem zemlje.

– Kada je izgrađen, nije izgrađen da održi saobraćaj takvih teških vozila – rekao je bivši gradski savetnik Đenove Đani Vasalo u lokalnom TV intervjuu 2014. godine.