Jedna od najlepših i najtalentovanijih žena ovog dela Evropa, o čijim uspesima je pisala svetska štampa, vraća se na mesto u kome je održala neke od najlepših koncerata! Glumačka i muzička diva Olivera Katarina održaće koncert u Kombank dvorani – renoviranoj Dvorani Doma sindikata 11. maja.

 

Tokom karijere duže od pedeset godina Olivera Katarina nikada nije pravila kompromise. Danas kaže da ju je to više puta mnogo koštalo, ali da se ne kaje. Na pitanje šta bi, da može, poručila samoj sebi na početku karijere, uz osmeh odgovara: “Nemoj da odustaješ, samo guraj napred!”

Jedna od najlepših i najtalentovanijih žena ovog dela Evropa igrala je u preko trideset filmova i do danas ostala jedina umetnica sa ovih prostora koja je održala 72 uzastopna koncerta u prestižnoj dvorani “Olimpija” u Parizu.

Ovog proleća, glumačka i muzička diva Olivera Katarina ponovo nastupa u sali koja joj je po mnogo čemu obeležila karijeru – 11. maja održaće koncert u renoviranoj sali Doma sindikata – Kombank dvorani.

O predstojećem koncertu, hitovima po kojima je pamtimo, svojoj filmskoj karijeri, ali i tome zašto je decenijama živela u svojevrsnoj kulturnoj ilegali Olivera Katarina pričala je u intervjuu za portal Dnevno.rs.

 

Foto: Kristina Lukić 

  • Sada, kada je višedecenijska karijera iza vas, da li se sećate svog prvog koncerta? Kako je to izgledalo?

Sećam se, to je isto bilo u Domu sindikata. Ja sam vezana sudbinski za tu salu, imala sam tu mnogo koncerata, a i sada se radujem što ću ponovo tu nastupati. Tog, prvog puta, sećam se da sam imala tremu. Bila sam mlada i sećam se da mi nije bilo svejedno. Sada treme naravno više nema, ali jesam uzbuđena što ću ponovo pevati na tom mestu.

  • Kako je izgledalo početi nekada? Da li se tadašnje kolege razlikuju od ovih sadašnjih?

U muzićkim vodama danas slabo koga poznajem. Ja sam uvek nekako bila svet za sebe – uđem u studio, snimim i gotovo. Ni danas nemam neki bliži kontakt sa kolegama muzičarima, ne družimo se. Tako je i sa glumcima. Nekada sam bila bliska sa Batom i Lulom. Jedno naše društvo uvek se skupljalo kod Lule povodom nekih proslava, ali toga više nema. Bata nažalost ni fizički više nije sa nama.

  • Kada se pomene Vaša karijera, među prvim podacima se pominje i to da ste “jedina žena pred kojom je Salvador Dali klečao”. Da li je to istina ili je ipak reč o novinarskoj metafori?

 

Foto: Kristina Lukić

 

Nije baš klečao, ali je došao u bekstejdž potpuno oduševljen! Pokazivao mi je dlanove koji su bili crveni od tapšanja i govorio da sam napravila “pravi požar” i da je impresioniran. To je izašlo u francuskoj štampi i tako je krenula ta fama.

 

Dali nije bio jedini! Na mojim koncertima, tada, nalazio se krem kremova francuskog društva – od gospođe Pompidu, supruge predsednika, pa do svih čuvenih imena kao što su Alen Delon, Žilber Beko… Bio je to veliki naš uspeh. Za našu zemlju tada se čulo.

  • Ipak, onda je nastupio jedan, ne mali period, kada ste karijeru gradili u inostranstvu, a u zemlji se i nije mnogo čulo za vas. Kako je došlo do toga?

Mislim da se u to umešala politika i da sam ja bila žrtva tih političkih igara. Mene su optužili da “srbujem” u Jugoslaviji, a to uopšte nije bila istina! Ja sam bila to što sam i nisam krila svoje poreklo.

 

Oni bi voleli da sam bila Romkinja, onda bih verovatno imala veću slobodu, ali ja to nisam bila. Ja obožavam taj narod, pevam tu muziku, ali nisam Romkinja. I onda, kada sam to otovreno rekla, onda to nekome nije bilo pravo.

  • Često se pominje i to da se pričalo da niste voleli da pevate Titu. Ima li istine u tome?

Istina je da nisam volela da pevam Titu! Nikada se nisam podvlačila moćnicima, nisam to volela. Radije bih u nekoj kafani zapevala narodu, onako spontano za stolom, nego da idem kod Tita.

 

Međutim, on je voleo mene da sluša i tražio je da mu pevam. Jednom, za novu godinu koju sam dočekivala sa mužem koji je bio potpredsednik Beograda, bili smo u Skupštini grada gde je bio i Tito. Odjednom, sećam se, dolazi neki poslužitelj i kaže – Tito traži da pevate! Ja pokušam da objasnim da nisam ni probala, da ne poznajem orkestar, da ne želim, ali ko te pita! Kad Tito traži, moraš da pevaš!

  • Za sve to vreme, Vaša karijera u svetu je cvetala?

Sve to vreme u svetu su mi bila otvorena sva vrata! Da sam bila pametna, kao što nisam, da sam tamo živela, ja bih mnogo lakše pravila karijeru. Ja sam u svet isključivo išla u goste, nikada nisam mogla da se odvojim od Jugoslavije, a svi su tražili da tamo živim – u Parizu, Rimu, Berlinu…

 

Ipak, ni iz ove perspektive, ne mislim da je to bila greška. Bila sam vezana, prvo za majku, a potom za sina i nisam mogla da ih ostavim, a nisam mogla ni da ih vodim sa sobom. Za dugi niz godina najvažnije mi je bilo da budem prvo majka i ne kajem se! Zato imam tako divnog sina danas!

  • Vaša filmska karijera takođe je velika. Da li imate Vaš omiljeni film?

Htela, ne htela, “Skupljači perja” su moja lična karta. Ja mogu da se pitam ili da se ne pitam, ali to je tako. Volim i neke druge filmove, na primer “Uzrok smrti ne pominjati”, bilo je tu sjajnih filmova i odličnih mojih uloga, ali ispalo je da su “Skupljači perja” obeležili moju karijeru.