Jedan Beograđanin podelio je na Fejsbuku situaciju iz gradskog prevoza. Priča o naizgled običnom susretu kao požar se proširila društvenim mrežama izazivajući stotine reakcija i terajući nas sve da se zapitamo - zar zaista živimo u svetu u kome je najjednostavniji gest ljubaznosti postao vest?

 

Scena iz gradskog autobusa na liniji 37 deluje krajnje jednostavno. Trebalo bi da prestavlja našu svakodnevicu, ali nažalost nije tako i baš zato – postala je vest.

Jedan Beograđanin prepričao je susret na svom Fejsbuk profilu, a mi vam ga prenosimo u celosti:

– Hoćes bombonu?

Ispred mene stoji i smeška se dečak od nekih deset godina. U rukama drži kesicu čokoladnih bombona i pruža ih ka meni. U njegovim očma nema ničega sem čistog sjaja, iskrenosti i želje da sa nekim podeli bombone.

U mojoj glavi haos, brojevi i brige. Gledam ga tupo, ali sa osmehom na licu. Odmeravam sa nekom dozom neverice, jer, danas je lepa reč retkost, a iskreni gest nepoznatog dečaka, nešto što poslednje očekuješ da doživiš na okretnici autobusa ispod Pančevačkog mosta. 

Al’ to je život, doživis nešto lepo na mestima i u situacijama kada se najmanje nadaš.

Danas mi je bio potreban taj dečak sa takvim pitanjem.

Dečak u izbledeloj mornarskoj majici, sivoj trenerci, sa rancem na leđima i sa kesom bombona u rukama.

Dečak koji šofera autobusa i mene nudi bombonama.

Nešto mi govori da je taj mališan saznao cenu tih bombona dosta pre svojih vršnjaka, pa zbog toga i želi da ih podeli sa potpunim strancima.

Ne znam da li je svestan, ali ovaj njegov gest vraća osmeh na lice, vraća veru u ljude i govori mi da tamo napolju još ima dece koja uče kako se postaje čovek. 

Takva deca sutra postaju ljudi kojima se ponosiš. Ljudi zbog kojih ti je drago da živiš sa njima u istom gradu, da hodaš sa njima rame uz rame.

– Ne hvala. To je bilo jedino što sam mu rekao, ali kroz glavu su mi prolazile salve reči. 

Mislim da je i njemu to bilo dovoljno. Sve drugo bilo bi suvišno, i sasvim nepotrebno.

I dok ovo pišem u 37ici, prilikom povratka kući, tri njegova vršnjaka prave haos. Psuju, udaraju se i svojim ponašanjem maltretiraju ostale putnike. Deca. Umivena, lepo obučena i nekulturna. 

Za razliku od heroja mog dana, oni su imali lep start u životu, ali samo nekim tajnama i sudbini poznatim putevima, nisu dobila od roditelja i ono što je potrebno da se izraste u čoveka. Pojam o poštovanju, kulturi i manirima.  

Svakoga jutra imamo izbor u vidu toga da li želimo da budemo heroji ili antiheroji, on je samo na nama.

Nema neke naročite nagrade za trud, ali ako se svako od nas potrudi da najbolje predstavi ovaj grad, osmeh nam je zagarantovan.

Uvek imaš izbor da budeš širokog srca kao dečak sa bombonama.