Severnokorejski sindrom, od kog su ranije bolovale mnoge komunističke zemlje među kojima su bile i SFRJ, Rumunija, Bugarska i Sovjetski Savez, a i mnoge afričke i južnoameričke zemlje s diktatorskim režimima, preti da ozbiljno inficira i ove prostore. Sindrom sobom nosi teško izlečiv bacil idolopoklonstva koji bez mere i granice obožavanja vodi u stadijum teško pojmljiv zdravom razumu.

 

U Severnoj Koreji, u kojoj su, kao nekada u Kini, svi jednoobrazno obučeni, utegnuti u konfekciju vojne modne industrije, obožavane vođe dobijaju prefikse Veliki i Dragi, koji se, naravno, pišu velikim slovom kao da su prefiks stekli rođenjem. Što i jesu! U SFRJ, Josip Broz Tito pesmom je smeštan u herbarijum kao plava i bela ljubičica, a za ostale epitete koje mu je podanički narod delio bila bi potrebna omanja enciklopedija. Osim što je bio rosno sveće, Tito je bio najveći sin tadašnjih naroda i narodnosti, radnih ljudi i radničke klase, građana (koji su valjda bili obični džabalebaroši!) i seljaka, i poštene inteligencije. Nepoštena inteligencija delila je sudbinu dangubnih građana.

Slično je bilo i u zemljama tzv. Istočnog lagera, u Rumuniji gde su komunistički carevali Nikolae Čaušesku i njegova, ne sasvim pri pameti, supruga Elena. Ne znam rumunski pa ne znam ni šta su im građani pevali, ali da su dnevno mogli da gledaju samo dva sata televizijskog programa posvećenom bračnom paru Čaušesku, to znam. U Bugarskoj je dugo vladao Todor Živkov koji se ruskim predsednicima odazivao na crveni telefon, jedinstven model u svetu, slušalica – da, mikrofon – njet.

U Sovjetskom Savezu su Staljinovu, kao i u SFRJ Titovu, fotografiju kačili po zidovima umesto ikone – slave u to vreme behu inkriminisane manifestacije – kojima su se molili svi oni nabrojani, među kojima i radni i pošteni. Nepošteni i neradnici slavili su slavu, tajno.

I taman kad smo pomislili da je epidemija prošla, u Srbiji se pojavio Slobodan Milošević čiju su fotografiju kačili umesto Titove i u nemogućnosti da to urade lično, umesto njega ljubili uramljen i u staklo smešten njegov lik. Ima ih i danas koji njegove fotografije drže na zidu gostinjske sobe umesto Svetog Nikole. Staklo ne brišu, karmin na njemu je dokaz neizmerne ljubavi prema bivšem srpskom diktatoru. Pevali su i njemu, recimo: „Da živimo svi u slozi, Slobodane ti pomozi”, ili: „Slobodaneeeee, mili brateeee, tebe braća voleeee…. Pomozi naaaaam, Slobo, brateeee, ne možemo više izdržati doleeee”. Dole se rimuje s vole.

Očigledno da virus nije iskorenjen pa je zakoračio i u 21. vek te ne bi trebalo da čudi najnovije čudo na youtube kanalu koje se ovih dana prepričava u celoj zemlji. I na Kosovu i Metohiji, srcu Srbije. Slobodna umetnica iz beogradskog naselja Kumodraž, koja sebe naziva Marija MaXima, ispevala je pesmu i otpevala je gledajući direktno u  svoj „pametan” telefon koji ima tu moć da snima, komponuje, montira, soli ručak i obavlja hemijsko čišćenje. Marija MaXima je svojeručno – niko joj nije pomogao (!) – napisala pesmu i svoje emocije podelila s građanstvom, poštenom inteligencijom i zaludnim narodom.

Najpre dramski nastup, narativni pristup delu: „On koji nam daje mir i odgovornost, koji se ne kaje, naša snaga i prevashodnost…”, ovde ćemo načas zastati. Prevashodnost? Šta je pesnikinja htela da kaže tim dubokomisaonim izrazom, da li je mislila na, npr., neophodnost ili tome slično, ili nije mislila. Tačan odgovor je pod C. I tako, u stavu mirno, ispred srpske zastave, u crnoj haljini i s „kajlom” od nepoznate legure (i od pet kila) oko vrata, MaXima recituje dalje: „…naš spas, glas, do Evrope, sveta, neka čuje cela planeta, Vučić Aleksandar”.

E, tu sad nastupa „dalapa” i recitacija koja nadahnjuje poprima obeležje himnične ode. Ne bih da citiram, još manje da prepričavam tekst ostatka onog čega se pristojan svet stidi, a komšiluk olajava. Marijin suprug od stida pao u fras i zabranio joj izlazak u javnost, ali bruka je već pukla i „umetnica” će do daljeg ostati uz šporet i zapršku.

Ne bih se zakleo da je predsednik vlade oduševljen onim što je, nadam se, čuo i video, uprkos brojnim obavezama koje za svoju prevashodnost imaju nastavak (ne)započetih reformi, udaranje kamena temeljca za beogradske sojenice na vodi i rekonstrukciju vlade, „kratku, ali slatku”, kako on to nadahnuto pesnički u rimi reče. Marijino jodlovanje loša mu je reklama, još lošija usluga kojoj se smeje cela Srbija. Osim onog Vulina. Kladio bih se da bi i on, potajno, voleo da ga neko ovekoveči u nekom stihoklepanju. Nije isključeno da negde krišom pevuši Marijinu pesmu i smišlja koreografiju i kostim za hit o sebi. Neki gangnam stajl u liftu.