Predstavljamo Slađanu Božić, pesnikinju i jedinu ženu kosača na velikom takmičenju “Kosidba na Rajcu”.

Privatna arhiva

Rođena je 1971. godine u Aleksincu, a odrasla u obližnjem selu Bovan u okruženju dede i babe koji joj usađuju ljubav prema selu i narodnoj tradiciji, a pošto od nečega mora i da se živi pod uticajem svojih najbližih ostaje da živi na selu baveći se poljoprivredom.

Član je udruženja žena “Jezero” Bovan i crkvenog odbora od 2016. godine. Izdvojila se kao jedina žena kosac na velikom takmičenju “Kosidba na Rajcu”. Sa svojim udruženjem učestvuje na mnogim takmičenjima širom Srbije na kojima predstavljaju najstarija srpska jela, običaje i druge vrednosti svoga kraja.

Za Slađanu je od neprocenjive vrednosti tradicija njenog kraja, kao i očuvanje srpske kulture, pravoslavne duhovnosti i običaja.

U slobodno vreme ne gleda turske serije i rijaliti programe, nego svoja osećanja pretače u pesme. U njima piše o ljubavi, o tužnoj sudbini srpskih sela koja postepeno ostaju pusta i nestaju, a neretko se oproba i u šaljivim temama.

Slobodno se može reći da je dostojni naslednik Dobrice Erića i velika joj je želja da upozna velikog narodnog pesnika koji joj služi kao uzor.

Njeno pisanje nije ostalo nezapaženo, osvaja i nagrade na pesničkim konkursima. Najnovija je drugo mesto na pesničkom konkursu “Čuvara Mojsinjske svete gore“, na temu nesrećne ljubavi Vovode Prijezde od Stalaća i njegove ljube vojvotkinje Jelice. U jakoj konkurenciji, gde je prvo mesto osvojio naš eminentni pisac i pesnik Veselin Dželetović, Slađana je delila drugo mesto sa našim priznatim višestruko nagrađivanim piscem i novinarem Mihajlom Medenicom.

Privatna arhiva

Slađana Božić je pesnikinja čista srca i žuljevitog dlana, sa osmehom na licu, patrijarhalno vaspitana da uvek postavlja duhovne iznad materijalnih vrednosti nastavljajući tradiciju, čuvajući srpske običaje i ognjišta.

PRIČA MOGA DEDE – Slađana Božić

Kraj ognjišta dok vatra pucketa,
slušam dedu od stotinu leta.

Izborano i lice i ruke,
tešku priču ispričale muke.

Teško vreme čemera i jadi,
malo hleba mnogo više gladi.

Al’ jednaki svi su tada bili,
svaku brazdu suzom su zalili.

Suva proja i svinjski opanci,
ruku ljube i ocu i majci.

Prazna sofra samo so i hleba,
al’ za slogu više i ne traba.

Briše deda krišom svoje lice,
dok miluje kosu unučice.

“Drago dete nema veća kazna,
nego kuća kad ostane prazna.
Zato čuvaj i prosledi deci,
Sve što su nam ostavili preci.”