O nuklearnoj katastrofi u Černobilju iz 1986. zna se praktično sve. Tako se zvala nuklearna elektrana kod gradića Pripjat u kojoj je u noći sa 25. na 26. aprila pre 32 godine eksplodirao nuklearni reaktor broj 4. Pripjat je danas pust, područje je iz predostrožnosti zatvoreno za javnost, ljudi u pravilu nema ili ih ima ekstremno malo, buja i biljni i životinjski svet. Samo, radijacija je imala već jako mnogo vremena da načini štetu i načinila ju je.

Najnovija studija, objavljena u “European Journal of Wildlife Research”, kaže da su sivi vukovi iz radioaktivne zabranjene zone najnormalnije, u skladu sa svojim praiskonskim nagonima, krenuli da migriraju u ostale delove sveta, što znači da je za očekivati da će se svetom vukova proširiti i njihovi mutirani geni.

Vukovi su se od 1986. do danas u tom kraju jako lepo razvili, kao uostalom i sva druga živa bića, ali ne zato što bi im radijacija priskrbila neke supermoći, nego zato što se priroda u odsustvu ljudi našla u položaju rigidnog prirodnog rezervata kakav ne postoji nigde na svetu na takvoj površini. Nikome normalnom ne pada na kraj pameti da se mota po tamošnjim šumama, Pripjatu koji deluje onako kako i zvuči – kao postapokaliptično područje, najmanje po nuklearnoj elektrani.

Barem ne bez svih mogućih mera predostrožnosti i uputstava šta da se nipošto ne dira, gde da se ne zalazi, kuda se sme kretati. Područje jeste otvoreno za turiste, ali uz striktnu pratnju za dobro samih turista. U eksploziji reaktora iz 1986. u atmosferu se oslobodilo radioaktivnih čestica oko 400 puta više nego u eksploziji nuklearne bombe bačene na Hirošimu u Japanu.

Koliko je od te radijacije završilo u Černobilju, Pripjatu i po okolnim šumama, praktično je nemoguće izračunati, tako da vlastima nije preostalo ništa drugo nego da otprilike procene da bi zona najvećeg nivoa zagađenja radijacijom trebalo da obuhvati područje omeđeno prečnikom od 30 kilometara sa mestom nuklearne katastrofe u središtu. Najnovija studija još jednom je potvrdila da priroda s jedne strane jeste pretrpela određenu štetu, dok je s druge, zbog bega ljudi iz tog kraja, potpuno podivljala.

Nivo radijacije u mahovini na tom području i danas je jako visok, pa živa bića koja su navikla da se vrzmaju oko nje, nisu dobro prošla. Vukovi su, s druge strane, među onima koji su prošli vrlo dobro. Njihova relativna gustina je, u tom kraju u Ukrajini uz samu granicu s Bjelorusijom, danas čak sedam puta viša od prosečne u drugim rezervatima. Naučnici su logično pretpostavili da bi mnogi mladi vukovi zbog toga morali da migriraju.

Uspeli su da njih 14 opreme ogrlicama za praćenje preko GPS-a; 13 odraslih starijih od dve godine i jednog “mladunca” u uzrastu između jedne i dve godine. I dok su se odrasli vukovi strogo držali svog zavičaja, onaj najmlađi je stalno odlazio sve dalje, da bi do trenutka kad je ogrlica s GPS odašiljačem prestala da radi, bio čak 300 kilometara dalje od zone nuklearne katastrofe.

Da li je tamo i ostao ili se iz bilo kog razloga vratio, nemoguće je reći, ali je lako pretpostaviti da se s tako velike udaljenosti ne bi vraćao nazad. Usto, to je bio definitivni dokaz da makar pojedini mladi vukovi iz radioaktivnog “prirodnog rezervata” imaju običaj da odlaze jako daleko u okolni svet.

I dok su to vukovi koji ni po čemu ne izgledaju drugačije od onih koje čovek pokušava opet da naseli širom Evrope u njegovim izvornim staništima – imaju ispravan broj nogu, očiju, glava, repova – činjenica je da u sebi nose oštećene, mutirane gene i da ih svojim migracijama šire uokolo u druge vučje populacije. A to teško da može da bude dobra vest.