Postoji više naučnih objašnjenja zbog čega ponekad vodimo razgovor sa sobom.
Ako pričate sami sa sobom, to nije znak ludila, nego zdravog razuma, tvrde britanski psiholozi.
Ako ste se ujutro probudili bez volje, pa onda sebi glasno kažete: “Ajde, ustaj i idi na posao”, to nije ništa neobično, naročito ako ste se suočili sa situacijom zbog koje ste nervozni..
Većina ljudi čuje unutrašnji glas, onaj koji vas vodi, podstiče vas i pohvaljuje. Ponekad se ruga i kritikuje. Taj glas ostaje u našim glavama sve vreme, ali povremeno, da toga nismo ni svesni, sve izgovorimo naglas.
Postoji nekoliko naučnih objašnjenja zašto do toga dolazi. U knjizi “My Stroke of Insight” kao glavni razlog zašto razgovaramo sami sa sobom navodi se da to nije nikakav znak luidla, nego način na koji mozgu dajete konkretna uputstva i naredbe i mozak tako postaje više fokusiran.
Psiholozi navode da je to govor koji automatski koristimo još od ranog djetinjstva. Deca često pričaju sama sa sobom i to instinktivno, što je jedan od načina na koji uče.
Međutim, naša nas okolina, zbog neznanja ućutkuje i govori da ne pričamo sami sa sobom, upravo zbog raširenog verovanja da je reč o poremećaju.
Psiholozi ipak tvrde suprotno – ako imate sebi nešto da kažete, recite to naglas, jer upravo ćutanje može biti opasno.
