Svi smo mi skloni poistovećivanju sa svojim bolom.
A to, u principu, nije tako loše. Svi mi imamo priče. Bili smo na vrhovima planina, bili smo na tamnom dnu, bespomoćno nošeni snažnim strujama beznađa. Svi mi znamo kako izgleda predivna i magična strana života, kao i ona strana koja je mračna. Pričamo svoje priče jer poznajemo i druge koji su bili u toj situaciji. Pričamo im kako bi podsetili sebe na to gde smo bili i koliko smo daleko dogurali. Pričamo im kako bi ih zamolili za pomoć, nadajući se da će nas neko uhvatiti za ruku i neće nas pustiti. A ponekad svoju priču pričamo kako bi sami sebe oslobodili.
Međutim, isto se tako moramo da se zapitamo ima li granice u pričanju o našoj patnji i prepuštanju tom bolu. Jer pričanje svoje priče nije uvek bezbolno. Ponekad moraš da se vratiš i proživiš trenutke za koje bi radije volela da ostanu u nekom dalekom kutku našeg uma. Ali bol, razočaranje i ljutnja koju smo prevazišli mogu ponekad motivisati veliku kreativnost, tako da često to ponovo proživljavamo i o tome pišemo i onda to pružimo svetu i kažemo, “Evo, kroz ovo sam prošla,” i nadamo se da će se u tome još neko prepoznati.
Za neke od nas je teško krenuti dalje, preboleti. Neke od nas su oduvek bili sentimentalni. Držimo se svega. Čestitiki za sedmi rođendan, crteža iz petog razreda, dnevnika iz srednje škole. Kažemo sebi da ćemo to sve baciti, ali nikad to ne učinimo. Vežemo se jer volimo da se sećamo.
A isto to volimo da proživljavamo i u sebi.
Naša sećanja nose slike osmeha nakon duge noći. Komplimente bivših ljubavi. Rečenice nečijih tuđih priča usađene u naš um. Melodije muzike koju smo slušali s prijateljima punim strasti za životom. Notesi sećanja prepuni memorija od kojih nemamo koristi, ali ne možemo da ih odbacimo.
A sve to nam ne pomaže kada želimo da krenemo dalje u životu.
Kada stvaramo nove prijatelje kada stari odu. Kada se ponono zaljubljujemo nakon što nam je srce bilo slomljeno. To nam ne pomaže kada pokušavamo da krenemo novom stazom jer je to ono što nam treba, jer znamo da činimo ispravnu stvar. Svi mi volimo uzbudljivi osećaj koji nam daje novi početak; mi nismo fotografije i ne ostajemo zauvek na istom mjestu. Ali nekako, kao da nas to jasno sećanje na prošlost sprečava da u potpunosti prihvatimo nove izazove. Možda zato jer se zbog prošlosti bojimo nečeg novog. Ili se bojimo zaboraviti prošlost za koju osećamo da nas je učinila onakvima kakve danas jesmo.
Ali postoji tačka kada više nije reč samo o prisećanju svog bola. Tačka kada umesto šetnje kroz uličice svoje prošlosti, mi tamo počnemo opet da gradimo svoj dom. Počinjemo da verujemo da je to sve što ćemo ikada biti. A svet počne da nas gleda kroz tu prizmu prošlosti.
Postoji li u svemu tome neka ravnoteža? Kako možemo iskoristiti svoju prošlost u našu korist, a ne dozvoliti da nas ona definiše? Kako krenuti dalje bez da raskinemo sa svim onime što nas je učinilo onime što jesmo danas? Iskreno, možda sve mi još uvek učimo kako.
Jasno je da ne možemo da prestanemo da budemo ranjive i iskrene o svojoj prošlosti.
Možda ako izaberemo da zaboravimo, mi isto tako biramo da napustimo deo onoga što smo naučile. Ne možemo dozvoliti da ta patnja izgubi smisao i da opet moramo nepotrebno ponavljati naše greške. Ali ako stvarno ne želimo živimo u svetu prošlosti,moramo da budemo spremne da pustimo iz našeg uma i duše sećanja kojih se grčevito držimo jer nas to sputava. Sećati se i živeti u prošlosti nije ista stvar.
Jer postoji razlog zašto se sećamo. Zato da – kad napokon krenemo napred – počnemo da stvaramo veće i bolje stvari nego što smo ikada mislili da možemo.
