Ovako nešto još niste videli...

Kina: Pogrebi sa striptizetama

U regiji Donghai u Kini pogrebi nisu nalik onima kakve smo navikli da gledamo u ovim krajevima. Štaviše, pogreb je nešto kao statusni simbol, a broj onih koji dođu na vašu sahranu, govori o tome koliko ste cenjeni u društvu. Stoga, nije posebno iznenađenje da rodbina prem

Indonezija: Osvežite mrtvake

U Indoneziji (preciznije, u Toraji u južnom dijelu otoka Sulawesija) postoji ritual Ma’nene, a radi se o ceremoniji čišćenja leševa. Održava se jednom godišnje, a porodice iskopaju pokojnika, peru ga, uređuju i ponovo oblače. Iskopavaju se čak i mrtva deca i bebe. Tela se zatim odnose na mesto gde su umrli i potom vraćaju nazad u selo.

Madagaskar: Ples s mrtvima

Malagazi s Madagaskara izvlače mrtve iz grobova i plešu s njima. Proslava se održava svakih sedam godina, a zapravo je reč o velikoj “žurki” s mrtvacem i radosnom događaju za članove porodice koji dobijaju priliku da se ponovo susretnu s članom porodice.

Tibet: Pogreb na nebu

Ne posebno ugodni vremenski uslovi i tibetansko kameno tlo čine sahrane gotovo nemogućom misijom. Budisti su stoga prisiljeni na “nebeski pokop”. Telo pokojnika se raskomada, pomeša s brašnom i ostavi lešinarima. Budisti ionako veruju da je telo samo kratkotrajni nosilac duše i da ga treba vratiti prirodi.

SAD: LifeGem

Ako su vam sahrane i kremacije previše dosadne, možda je mrtvac u prstenu prava stvar za vas. Američka tvrtka LifeGem svojim klijentima nudi uslugu pretvaranja pokojnika u sintetičke dijamante, a zavisno od cene koje se kreću od 3500 do 20 hiljada dolara.

Južna Amerika: Endokanibalizam

Ako vam ništa od navedenog nije dovoljno zanimljivo, endokanibalizam je možda sve što ste tražili. Dakle, kad član porodice premine, jednostavno ga pojedete i tako preuzmete njegove “moći”. Radi se o ritualu koji se još uvek praktikuje u delovima Južne Amerike i Australije. I dok neki tvrde da se radi o glasinama koje su proširili kolonizatori, drugi tvrde da neka plemena još uvek jedu pepeo i smrvljene kosti nakon kremacije.

Japan: Samomumifikacija

Mislite da je mumifikacija za slabiće? Samomumifikacija je korak više. Budističkim monasima Sokushinbutsu nije bilo dovoljno da počine bično samoubistvo već bi se pre smrti pošteno izmučili. Prvo bi nekoliko godina jeli samo orašaste plodove i semenke i kombinovali to s fizičkim aktivnostima kako bi se rešili telesne masnoće. Nakon toga prisiljavali bi se na povraćanje i polagano trovanje kombinacijom korenja i otrovnog čaja nakon čega bi ulazili u pećine gde bi u lotus položaju čekali smrt.

Indija: Izgladnjivanje

Iako je reč o klasičnoj eutanaziji, vernici u Indiji ovo namerno izazivanje smrti gladovanjem nazivaju santhara. Vimla Devi koja se godinama borila s rakom, preminula je 2006, ali ne od teške bolesti već 13-dnevnog izgladnjivanja kojem se podvrgavaju oni koji smatraju da su spremni za “duhovno pročišćenje”. Iako će se vernici opirati eutanaziji, santharu smatraju opravdanom.

Južna Azija: Još malo lešinara

Zoroastrijanci veruju da telo nakon smrti postaje domaćin zla, a kremacija i pokop ne dolaze u obzir jer tako se zagađuju sveti elementi kao što su vatra i zemlja. Jedino rešenje je odneti leš u Toranj tišine i ostaviti ga tamo da se za njega pobrinu lešinari. Danas se praktikuje samo u delovima Južne Azije, ali radi se o kontroverznoj praksi na koju se ne gleda blagonaklono.