Duhovno nadživljavanje smrti oduvek je tema zanimljiva ljudima, a sve to podgrevaju svedočanstva ljudi koji su za dlaku umakli smrti.
Sada već davne 2001. godine, međunarodni magazin iz oblasti medicine “Lanset”, objavio je studiju koja se bavi iskustvima bliske smrtu (Near Death Expirience – NDE), a koju je sproveo doktor Pim van Lomel iz Holandije zajedno sa svojim saradnicima.
Istraživanje je trajalo 13 godina, a odvijalo se u holandskim bolnicama. Ispitano je 344
Volite mračne tajne, misteriozne događaje, teorije zavere i horor priče? Lajkujte nas na Fejsbuku, i svakodnevno uživajte u izboru priča od kojih se kosa diže na glavi, a noću spava sa upaljenim svetlima!
pacijenata čije je srce privremeno prestalo da kuca i koji su bili klinički mrtvi. Lomel je, između ostalog, u ovom istraživanju zaključio da postoji mogućnost da čovekova svest tokom takozvane kliničke smrti, egzistira izvan mozga, premda EEG ne pokazuje znake aktivnosti! To je ujedno i njegova najkontroverznija teza.
Duhovno nadživljavanje smrti oduvek je tema zanimljiva ljudima, a sve to podgrevaju svedočanstva ljudi koji su za dlaku umakli smrti.
Činjenica da niko od tih ljudi nije bio definitivno mrtav je ujednoi najjači argument protivnika teorije da svest, duh ili duša mogu da nadžive fizičko telo,te da se prema tome niko nije zaista vratio da svedoči o zagrobnom svetu.
Činjenicu da je tek 18 odsto od ipitanih 344 pacijenata potvrdili da se seća perioda kliničke smrti koja je trajala pet do deset minuta Lomel vidi kao dokaz da su iskustva bliske smrti realna, a ne proizvod halucinacija zbog nedostatka kiseonika u mozgu.
U uslovima kada je linija EEG ravna i srce ne radi, pacijent je klinički mrtav. Da su u pitanju vizije iskustva bliske smrti prouzrokovane nedostatkom kiseonika, imali bi ih svi koji su bili klinički mrtvi, a ne samo 18 odsto njih – odlučan je Lomel.
Svaki osmi njegov ispitanik imao je pravo iskustvo bliske smrti, koje je utvrđeno “pravilima” koje je osamdesetih godina prošlog veka postavio dr Ken Ring, a to su vantelesna percepcija, kretanje kroz tunel, komunikacija sa entitetom u vidu svetlosti, osećanje blaženstva, viđenje prelepih pejzaža (koje opisuju čak i slepi od rođenja), susreti sa umrlim osobama, retrospektiva sopstvenog života i prisustvo neke vrste granice, sa koje se iskustvenik vraća u ovozemaljski život.
Njegova studija uključivala je i praćenje pacijenata nakon tog iskustva, i svi do jednog značajno su promenili svoje životne stavove nakon iskustva bliske smrti. Svima je zajedničko i to da su prestali da se plaše smrti.
Svi su oni postali mnogo duhovno stabilniji, prestali su da teže materijalnom obilju i bili su mnogo spremniji da razumeju druge.
Vreme od sedam do osam godina nakon tog iskustva, dr Lomel je nazvaoperiod integracije, tokom kojeg se događa transformacija ličnosti. Nasuprot tome, kod onih koji jesu bili klinički mrtvi, ali nisu imali pomenute doživljaje, studija je utvrdila da su ostali ateisti ako su to i ranije bili, i da se i dalje boje smrti jednako kao i pre nego što im je srce privremeno otkazalo.
– U toku tih osam minuta, ja sam videla sve što se dešavalo u operacionoj sali. Nastojala sam da kažem lekaru i bolničarima da sam dobro, ali niko nije mogao da me čuje. Posle vraćanja u telo sam im ispričala od minuta u minut, tačno šta se događalo u sali. Moj stari porodični doktor na to je rekao: ‘Imao sam mnogo pacijenata koji su mi umrli na rukama, ali nikada nekoga ko se vratio i rekao mi šta se događalo dok je bio klinički mrtav – rekla je jedna od pacijentkinja, Marša B.
– Doživeo sam iskustvo bliske smrti i vantelesno iskustvo kada se moj trkački motocikl slupao niz planinsku strminu. Sećam se da je moja svest plovila visoko iznad mesta nesreće i video sam svoje sklupčano telo kraj motocikla. Gledao sam ljude koji su pristizali i ambulantska kola. Tada sam se naglo vratio u telo i video iznad sebe doktore koji su me pitali: ‘Možeš li da nas čuješ… Ne mrdaj se… Gde si povređen? – prepričava Majk M.
– Otišao sam na mračno mesto gde nije bilo ničega oko mene, ali nisam bio uplašen. Tamo je bilo zaista mirno. Tada sam počeo da gledam film svoga života, počevši skoro od vremena kada sam bio beba, pa sve do današnjih dana. Bilo je tako stvarno… Video sam sebe bolje nego u trodimenzionalnom filmu i bio sam takođe sposoban da osetim emocije osoba sa kojima sam kontaktirao. Osećao sam sve – i dobro i zlo koje sam im nanosio. Ali sam takođe bio u stanju da vidim da je bilo više dobrih emocija koje su zahvaljujući meni prolazile kroz njih, pa sam shvatio da će mi one dati neki ‘kredit’, a one loše oduzeti od toga – kao u bankovnom obračunu, samo što se ovde radilo o svođenju karmičkog računa! Što više steknem, omogućiće mi da stignem u bolju oblast ili na neko bolje mesto – takvo saznanje sam imao – priča svoje iskustvo Rodžer R.
