Obične seljanke, domaćice ili sekretarice postaju demoni s kojima se može kontaktirati samo sedam dana godišnje – od utorka pre Trojice do kraja tog praznika. Iako po verovanju Rusalje opsedaju ljude koji u ovoj nedelji spavaju na zemlji, iz narodnih priča se ne može utvrditi da one čine zlo.
Trans žena koje padaju u trans istočnoj Srbiji, a koje se nazivaju “Rusalje” – vekovima fascinira neurologe. Jovan Cvijić je zapisao da one u ekstazi nisu reagovale ni kada su im lekari zabadali igle pod nokte. Ali su zato predvidele mnoge važne događaje, od ubistva u Marselju do NATO bombardovanja.
Padanje u trans specifični je fenomen za mnoge čuvene magije sveta. U besvesno stanje iz koje proriču budućnost, razgovaraju s’ duhovima, ili s’ mrtvima, padaju i vudu vračevi, druidi i šamani… Ali etnolozi iz celog sveta već 150 godina slažu se da je najmisteriozniji trans onaj u koji padaju žene iz istočne Srbije. Tačnije, vlaške vračare koje se u stručnoj literaturi nazivaju Rusaljama.
O Rusaljama je napisano mnogo knjiga. Proučavane su na raznim savetovanjima lekara i naučnika još od vremena Prvog svetskog rata. Precizno međutim, još nije utvrđeno šta u je u stvari običaj Rusalja ili odakle on vodi poreklo. Rasprave se vode i o vremenu njegovog održavanja kao i o samim učesnicima obreda.
U stručnu literaturu Rusalje su prvi put upale zahvaljujući M. Majszneru i njegovom članku provokativnog imena “Dubočke Rusalje- poslednji tragovi kulta Velike majke Bogova”. Koristeći kao ključne glagole orgijanje, šamanizam, trans, ekstaza, buđenje, mediji, Majszner je zagolicao maštu i najrealističnijih tipova i posredno ih uveo u vlaško selo Duboka blizu Majdanpeka.
Kasnije je zapisano da se ritual Rusalja na nekim mestima izvodi u vreme Duhova i tada ga zovu “Kraljice”. Ponegde na Božić pod imenom “Koleda”, a u nekim krajevima žene padaju u trans o svake Zadušnicama na svečanostima koje zovu “družičalo” ili “ružičalo”. U većini vlaških sela međutim Rusalje se vezuju za Svete Trojice i celu nedelju posle Duhova nazivaju Rusalija.
U to doba Vlasi svoje žene sa kojima inače svakodnevno sedaju za sto, odlaze u krevet, sa njima muzu krave ili žanju, smatraju natpridnim bićima. Po verovanju, u njihova tela dan pred Svete Trojice useljavaju se vile dugih kosa sa dušama rano preminulih devojaka, odnosno veštice.
Obične seljanke, domaćice ili sekretarice dakle, postaju demoni sa kojima se može kontaktirati samo sedam dana godišnje – od utorka pre Trojice do kraja tog praznika. Iako po verovanju, Rusalje opsedaju ljude koji u ovoj nedelji spavaju na zemlji, iz narodnih priča se ne može utvrditi da one čine zlo.
Rusalje ili rusali, po zapisu dr Vidosava Nikolića Stojančevića, bili su nazivi za duše pokojnika, uglavnom dece ili mladih. A često je to i narodno ime i za vile ili mitska, nadzemaljska ženska bića, veštice, u beloruskoj mitologiji. Nasuprot njemu P. Šafarik tvrdi da Rusalja potiče iz tradicije starih Slovena, gde je ona obožavana boginja reka i potoka.
Vlasi međutim, ne razmišljaju o poreklu imena Rusalja. “Oni znaju da je njihovim ženama od Boga dato da padaju u trans, da u njihova tela uđu vile, veštice ili drugi demoni, da onda one tako mogu da proriču, i, da kada je suđeno, deluju na tok života ljudi. Uz to su svesni da među njima postoji hijerarhija moći koju opet određuju one više sile koje ih i obdaruju vančulnim moćima. Svaka od žena koja tokom godine pada u trans može se smatrati boljom proročicom.
Za Vlahe one su na neki način mediji prozvani da iz tog besvesnog stanja prenose poruke svojim bližnjima i široj zajednici. Iz transa se bude nesvesne šta su govorile i ne sećaju se šta im se desilo”, piše u knjizi “Čuda vlaške magije” Jasne Jojić.
Ova pojava je tako specifična i zanimljiva da su, krajem 19. i početkom 20. veka etnolozi u istočnoj Srbiji zabeležili ritualne transeve u homoljskom selu Duboka. Tadašnji lekari tumačili su ovu pojavu kao snažnu autohipnozu ili posledicu histerije i nervne iscrpljenosti. Danas se ona sreće samo kod pojedinih, očigledno posebno obdarenih žena i mada ne po pravilu, pada u iste one tradicionalne praznike kao i u prošlim vekovima.
Jedna od njih, Radmila Novaković iz zaseoka Vojvodani kod Donjeg Milanovca, već treću deceniju pada u trans. Po sećanju njenog muža Sande u početku je trans dolazio svakog dana kad je mlad Mesec ili crveno slovo u kalendaru, da bi se kasnije pojavljivao sve ređe i sa blažim manifestacijama drhtanja i čudnog ponašanja. Ali je u isto vreme postajao dugotrajniji i delotvorniji. Radmila danas pada u trans samo leti na Svete Trojice i zimi na Svetog Jovana mada su njene moći jake i između tih svetkovina.
– Ne znam ni kako ni zašto sam odabrana ali moram da pomognem svakome ko od mene traži rešenje za zdravstvene, ljubavne ili bilo koje druge probleme. Iako mnogo patim a posle transa sam dan-ima potpuno bespomoćna, ovo osećam kao svoju dužnost, kao iskupljenje – kaže Radmila. – Ranije nisam htela nikoga da primam pa sam se mnogo mučila. Sad znam da i gušter koji gmiže do kamena čini to jer ima svoje muke.
Svake godine kada je u transu, oko nje se okupi mnogo ljudi. Neki u sumrak traže odgovore na pitanje iz ovozemaljskog života a mnogo je i onih koji ostaju do kasno u noć kako bi preko Rade kontaktirali svoje mrtve. Za tu priliku ne donose sveće što bi bilo uobičajeno, već cveće. Buketiće ostave pored svog medija i mole se da Radmila na postavljena pitanja da odgovore. Ako uspostavi kontakt, a kako kažu oni koji stalno prisustvuju ovim seansama, to joj obično uspeva, slede scena od kojih se diže kosa na glavi.
Najbliži rođaci razgovaraju preko Radmile sa svojim davno preminulim članovima porodice. Iz razgovora se može videti da pominju detalje za koje zaista niko ne bi mogao da zna. Toliko su intimni. Retki su oni koji svoje mrtva pitaju samo da li su zadovoljni ritualima koji im živi posvećuju da bi na onom svetu imali mir.
Skoro svako ko se upustu u ovu avanturu ima neodoljivu potrebu da sa mrtvima podeli svoje ovozemaljske jade. Da iskupi grehe, da se pohvali. U trenutku, razgovor postaje tako prisan da se prisećaju i svojih davnih uspomena. Živi govore, slušaju kroz Radina usta ono što im preminuli odgovaraju, a potom plaču ili se smeju.
Radmila u transu ostaje po nekoliko sati. Najsrećnija je kaže kada za to vreme može dati odgovore bolesnima o uzroku njihovih nevolja, nekoga upozori na opasnost koja mu preti i da mu savet kako da je prevaziđe. Zadovoljna je i kada prokuži ko su vinovnici nekog opšteg zla, zbog čega to čine, i kako se mogu sprečiti.
Ali sve to Radmila Novaković, kao uostalom i sve Rusalje sazna tek nakon povratka iz transa. Živi joj prepričavaju šta je sve rekla i kome je našta ukazala. Sama se kaže ničega ne seća. Ali njeno najveće iskustvo iz transa je vidovitost koju je pokazala 1997. godine. Tada je njen trans pratila ekipa Večernjih novosti.
Snimili su i fotografije i sve što je Rada tokom transa govorila. Novinarka Jasna Jojić je njeno predviđanje NATO bombardovanja, prenela u velikoj reportaži. Radmila je do udetalj opisivala kako vidi srušene zgrade po velikim gradovima Srbije. Pa potom, “ravno polje” koje je natopljeno krvlju.
Radmila je iz transa govorila i kako vidi reku po kojoj plovi gomila paradajza, most iznad nje pun ljudi koji vrište…
Dve godine kasnije, svi ti slikoviti opisani detalji, postali su realnost Srba, a etnolozi i psihijatri su po ko zna koji put rekli da su trans i vidovitost koje pojedine vlaške žene imaju tokom transa, misterija na koju ni nauka ni medicina ne mogu dati odgovor.
