ONI NE PRIZNAJU SOPSTVENU SMRT: Kako objasniti slučaj pokojnika koji se uspravi i prekrsti ruke ?

mrtvačnica
foter

Srca im i dalje kucaju. Uriniraju. Njihova tela se ne raspadaju i topla su na dodir. Stomak im krči, a rane zarastaju, Čak im i creva dobro funkcionišu. Oni doživljavaju srčane udare, a mogu dobiti i drhtavicu. Mogu se crveniti i znojiti, mogu čak dobiti decu. Uprkos  tome, prema većini zakonskih definicija ovi pacijenti su sasvim i neosporno preminuli.

 

Zaria Gorvet  je za BBC Future objavila zanimljivu istoriju utvrđivanja smrti, pa tako i medicinskih i zakonskih situacija sa telima kojima je mozak mrtav, ali im ostali organi još funkcionišu i imaju puls.

Bolnički troškovi njihovog održavanja u životu su ogromni, ali uz malo sreće, danas je moguć njihov život mesecima, u retkim slučajevima čak i decenijama, iako su tehnički mrtvi. Kako je to moguće, zašto se to događa i kako uopšte lekari  znaju da su oni zaista mrtvi?

Prepoznavanje smrti nikada nije bilo jednostavno. U Francuskoj je u 19. veku bilo 30 teorija o tome kako utvrditi je li neko preminuo, u šta su spadala i štipanje bradavica ili lepljenje pijavica na telo. Najsigurnija metoda bila je vikanje pacijentovog imena (ako je pacijent ignorisao tri puta, bio je mrtav) ili stavljanje ogledala ispod nosa kako bi se proverilo hoće li se zamagliti.

Suvišno je reći da lekari nisu bili previše uvereni u neku od ovih metoda. Godine 1846. , Akademija za nauku u Parizu je pokrenula kampanju za “najbolji rad na simptomima smrti i načinima za sprečavanje preuranjenog sahranjivanja”. Eugen Bokut je utvrdio da, ukoliko nečije srce prestane da kuca, osoba je sigurno mrtva. Predložio je korišćenje tek nedavno osmišljenog stetoskopa za slušanje otkucaja srca, pa ako doktor ništa nije čuo u intervalu od dva minuta, pacijent i zvanično više nije živ.

Kod leševa kojima još uvek kuca srce, korisno je to što se za određene svrhe još uvek mogu održavati u životu i smatrati se pacijentima. Na primer, u slučajevima kada se pomoću njih u životu održavaju organi čiji primaoci još uvek nisu sasvim spremni za transplantaciju.

Od njih se dobija dvostruko više organa nego od onih bez pulsa, a i zapravo su jedini pouzdan izvor srca za transplantaciju. Pokazalo se da telu ne nedostaje ni kičmeni stub niti svest,  već hipotalamus, moždana struktura koja nadzire nivoe neophodnih hormona, od kojih neki regulišu krvni pritisak, apetit, nivo šećera, potrošnju energije, nivo tečnosti…

Sve to se mora nadoknaditi intenzivnom negom. A onda se nađu neki koji cinično primete da  preminuli u tim trenucima primaju daleko bolju medicinsku pomoć nego što su ikad za života.

Zaria Gorvet je objavila studiju u kojoj je učestvovalo 611 pacijenata kod kojih je proglašena moždana smrt. Dogodilo se da je moždana aktivnost utvrđena kod 23 odsto njih. Jedna druga studija, registrovala je moždanu aktivnost nalik snu, kod četiri odsto posmatranih i do jedne nedelje posle smrti. A bilo je i takvih izveštaja da su se leševi sa kucajućim srcem trzali pod dodirom hirurškog skalpela. Pojedini lekari su za njih tražili i anesteziju, ali nije se išlo predaleko.

A onda se stiglo do ljudske prirode. Neki ljudi se naprosto ne slažu sa temeljnim principima definicije smrti. U SAD-u mnogi ortodoksni Jevreji, neki rimokatolici i pojedine etničke manjine, sveukupno nekih 20 odsto populacije, ne puštaju svoje mrtve ni sa potpuno ravnim linijama rada srca i potpunom hladnoćom na dodir. Reč je o grupi ljudi koji su militantno uvređeni, kada doktori pokušavaju da proglase smrt nekoga iz porodice za koga oni smatraju da je još živ. Postoje razmimoilaženja čak i oko kliničke smrti.

Na primer, koliko dugo je neophodno da cirkulacija bude izgubljena pre nego što postane nemoguć njen povratak? U SAD-u je praksa da treba sačekati pet minuta, ali još uvek ne postoji dovoljno dokaza da je to  zaista relevantan period.

Lekari su danas vezani pravilom ili da je mozak mrtav ili da je srce prestalo kucati. Međutim, sve češće se predlaže uvođenje definicije “višeg mozga”, što bi značilo da bi merilo života, trebalo biti postojanje svesnih misli.

Smrt nije trenutak, ona je proces, a zbog nekih  retkih slučajeva,  posle hiljada godina pokušavanja, još uvek istražujemo nešto što je moglo biti utvrđeno  tada.



loading...