Čovek može da preživi bez hrane nekoliko nedelja, najduže oko mesec dana. Izgladnelost svakako ubija, a smrt nastupa u zavisnosti od telesnog sastava. Ipak, granice ljudske izdržljivosti kada je u pitanju gladovanje drugačije su od čoveka do čoveka.
Neverovatna je priča o dvadesetšestogodišnjem Škotu Angusu Barbieriju, koji se 1966. godine upustio u rizičan poduhvat stroog gladovanja – 382 dana ovaj čovek nije jeo ništa!
O njegovim naporima nema mnogo pisanih dokumenata. Jedan od kredibilnijih je izveštaj objavljen 1973. godine, u Medicinskom Žurnalu za postdiplomce, piše Biznis insajder.
Prema tom izveštaju, Barbieri je te 1966. godine zatražio pomoć od doktora Kraljevske univerzitetske bolnice u Dandiju. Tada su mu lekari propisali dijetu jer je težio više od 200 kilograma, piše Biznis insajder.
Gladovao je 40 dana po nalogu lekara. Ono što niko nije očekivao bilo je da će i posle tog perioda nastaviti sa ovom praksom! Gladovanje duže od 40 dana smatra se izuzetno opasnim, ali Barberi je želeo da nastavi! Njegov cilj je bio da telesnu težinu spusti na 81 kilogram.
Ono što je lekare zapanjilo bila je činjenica da je za sve to vreme Barbijeri je obavljao uobičajene životne aktivnosti. Povremeno je svraćao u bolnicu radi kontrole šećera u krvi. Rezultati su pokazivali neometano funkcionisanje organizma, iako je trošio dosta šećera rizikujući hipoglikemiju.
Trudio se da unosi dosta vitamina, ali i kalijum i natrijum. Pio je kafu, čaj i mineralnu vodu. Poslednjih nedelja dijete, napicima je dodavao malo šećera ili mleka. Uspeo je u svojoj nameri, spustivši težinu za nešto više od godinu dana gladovanja na 80 kilograma.
Ironično, pet godina kasnije, vratio je svoju pređašnju težinu.
Granice ljudske izdržljivosti
Škot je jedan od esktremnijih primera, ali šta tek reći o Denisu Gudvinu. On je, da bi dokazao nevinost štrajkovao glađu 385 dana! Gudvin je bio optužen za silovanje, a štrajkom je želeo da izbegne sudski proces. Štrajkovao je u ležećem položaju bez mnogo fizičkih aktivnosti.
Oba slučaja su ekstremna, a lekari ne odobravaju produžavanje gladovanja preko limita ljudske izdržljivosti. Iako je u nekim situacijama ova praksa korisna kod ekstremnih slučajeva gojaznosti, pojedine dijete su se završile tragično. Telo jednostavno ne može preživeti bez energije iz hrane, a masne naslage se gladovanjem mogu eliministati samo kratkoročno.
Zbog rizika su doktori prestali sa preporukom gladovanja, iako je ona bila popularna u medicinskim krugovima tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Organizam na duži rok počinje da izjeda i mišiće, što povećava rizik od srčanog udara.
Pacijenti koji su zarad gubljenja kilograma posegli za ovom metodom, kažu da je prvi zalogaj bez ukusa, jer su u međuvremenu zaboravili ukus hrane.
