Istraživači tvrde da su konačno otkrili čemu su gigantski stubovi Stounhendža zapravo služili u prošlosti. Jedna od najvećih svetskih misterija ovim otkrićem bi konačno mogla da bude rasvetljena.
Istraživači tvrde da su stubovi Stounhendža odabrani zbog toga što su bili nešto poput „praistorijskog ksilofona”.
Ova sposobnost odavanja zvuka može da objasni zašto je kamenje transportovano sa udaljenosti i do 300 kilometara uprkos tome što je postojalo i lokalno kamenje koje je moglo da bude iskorišćeno.
– Moralo je da bude nešto posebno sa tim stenama, zašto bi ih inače dovlačili skroz iz Velsa do Stounhendža – tvrdi stručnjak za akustiku Pol Devero.
Studija koju su sproveli istraživači sa Kraljevskog koledža umetnosti u Londonu pokušala je da snimi šta su „drevne oči i uši” mogle da čuju i vide u preistorijskom pejzažu Stounhendža.
Kako bi došli do svojih rezultata, objavljenih u „Žurnalu vremena i uma”, tim je dobio potpuni pristup drevnim arheološkim nalazištima u Velikoj Britaniji odakle je dobijen najveći deo kamenja iz kog je Stounhendž napravljen.
Kada je ovo kamenje udarano malim čekićima od kamena, istraživači su otkrili da ono odaje zvuk poput zvona, bubnjeva ili gongova.
– Postoji veliki broj tonova, dovoljno da odsvirate melodiju. Zapravo, angažovali smo perkusioniste koji su bili u stanju da odsviraju cele kompozicije na ovom kamenju – izjavio je Devero.
Kako bi dokazali svoju teoriju, istraživači su isto probali i sa kamenjem Stounhendža od kojih je nekoliko stvaralo specifične zvuke, uprkos tome što je njihov akustični potencijal donekle umanjen zbog toga što su bili ukopani duboko u zemlju.
– Skoro da možemo da posmatramo Stounhendž kao drevni ksilofon i moguće je stvarati različite melodije kucanjem o njih. Zvučni pejzaži praistorije su nešto što tek polako počinjemo da istražijemo i otkrivamo – izjavio je profesor arheologije Tim Darvil sa Bornmut univerziteta.
