Na to pitanje odgovor daju astrofizičar Pol Sater s Univerziteta u Ohaju i Mark Boslou iz laboratorije Sandija.
Oni su pretpostavili da svi ljudi treba da budu okupljeni na jedno mesto, kako bi znali kada treba da skoče.
Pod pretpostavkom da bi se svi dočekali na noge u isto vreme, zajednički udar oslobodio bi ogromnu količinu energije. Deo te energije bi apsorbovala obuća, ali bi ostatak završio u vazduhu i tlu. Udar bi bio bučan poput najsnažnije grmljavine i imao bi oko 200 decibela, što je dovoljno da probije bubne opne.
U isto vreme osetili bismo podrhtavanje tla. Skok u isto vreme pokrenuo bi zemljotres magnitude između četiri i osam, u zavisnosti od toga koliko udara apsorbuju cipele, a koliko tlo.
Zemljotres magnitude četiri ne bi izazvao veće posledice, a “osmica” bi sravnila sa zemljom sve slabije građevine, dalekovode, iskrivila pruge i srušila mostove. Pored toga, udar bi izazvao cunami satalasima višim od 30 metara.
Iako ovaj scenario zvuči apokaliptično, odnosi se samo na oblast na Zemlji na kojoj se nalaze “skakači”. Ostatak ne bi primetio nikakve velike promene, a Zemlja bi nastavila da kruži svojom putanjom oko Sunca.
