Vlasnici pojedinih trgovačkih radnji u Novom Sadu uzimaju bakšiš koji mušterije ostavljaju radnicima, saznaje 021 od zaposlenih u tim lokalima.
Bakšiš nije zakonski regulisan u Srbiji. Takođe, gazde koje zaposlene primoravaju da iznos od bakšiša ostavljaju njima ne mogu zakonski da odgovaraju, jer inspekcija nema instrumente za utvrđivanje svojine tog uglavnom mizarnog iznosa.
Predlog da se bakšiš zakonski reguliše novosadsko Udruženje ugostitelja iznelo je za vreme ministrovanja Mlađana Dinkića, ali je sve ostalo na priči. Radnica u jednoj poznatoj novosadskoj pekari, koja je iz straha želela da ostane anonimna, kaže da je primorana da sav iznos koji dobije kao bakšiš – kusur od mušterija, ostavi po strani svom gazdi, kako prenosi 021.
Zbog toga insistiram da mušterija uzme kusur i ne ostavlja ga meni, jer taj novac svakako neće ići u moje ruke. Gazda prati šta se ovde događa, mali je lokal – priznaje ova radnica.
Još jedan primer uočili smo u Petrovaradinu, u lokalnoj prodavnici, gde se pazi da kusur ne završi u džepovima zaposlenih.
Jedno vreme smo smeli da imamo bakšiš, ali više ne smemo ni dinar – kaže jedna radnica, takođe instistirajući da ostane anonimna.
OBJAVLJEN TENDER: Železaru Smederevo prodajemo za 45,7 miliona evra
Da je računanje bakšiša u Srbiji nekategorisana oblast objašnjava predsednik Udruženja ugostitelja Novog Sada Dragan Stanojević. On navodi da finansijska inspekcija na bakšiš gleda kao na prekršaj preduzetnika, koji se skupo naplaćuje.
U trgovinama postoji problem. Ako se pojavi višak para u kasi, finansijska inspekcija odnosno poreska uprava to tretira kao pare nađene u kasi za robu koja je prodata, a nije kucana. To znači da bi država trebalo da pojam bakšiša pretoči u zakon, jer ovako kao pojam u pravnom smislu ne postoji. Ceo svet živi s tim, a da ne spominjem SAD, gde praktično ljudi žive od bakšiša – nekad su veći i od zarada. Kod nas se zbog najmanjeg viška i zatvori lokal – navodi Stanojević.
On priznaje da nije čuo za praksu uzimanja bakšiša od zaposlenih, ali nikako ne opravdava taj čin. Bakšiš, kaže, pripada radniku.
U avgustu 2005. godine Mlađan Dinkić je dao preporuku da se pet odsto od ukupnog prometa može smatrati kao bakšiš, medutim toga u praksi nema i ne tumači se tako. Bakšiš bi trebalo ozakoniti, da se zna ko šta može i da ljudi budu čisti. Nije fer ni da nekome zatvorite lokal jer ima višak od 200 dinara, koji je bakšiš – smatra Stanojević.
Sanja Matijević iz Društva trgovaca Novog Sada kaže za 021 da je iznos bakšiša veoma nizak, te da uglavnom ne prelazi 20 do najviše 50 dinara. Ona naglašava da bakšiš treba da pripada zaposlenom, kako je praksa i u drugim državama, ali je on i sve ređa pojava zbog upotrebe platnih kartica.
Ljudi sve češće plaćaju karticama u prodavnicama, te bakšiš i ne ostane. Takođe, nisam čula za slučaj uzimanja bakšiša od zaposlenog. Ako neko ostavi neki iznos, to naravno ide za uslugu radniku koji je obavio posao na zadovoljstvo mušterije. U SAD je poznato da od 10 do 12 odsto računa pripada radniku u vidu dodatka na platu, a slična uređena praksa bi i kod nas poboljala kvalitet i ažurnost usluge – objašnjava ona.
Anketa 021 pokazala je da gazde bakšiš uzimaju u manjim trgovinama i radnjama u kojima je moguće držati sve zaposlene “pod budnim okom”.
