Profesionalni vozač kamiona "trbuhom za kruhom" je otišao u Kanadu, gde mu je početna plata bila oko 2.700 evra. Kaže da u životu uživa punim plućima.
Orahovčanin Antonio Straga na putu je više od 20 godina, kaže da je srećan što je otišao ne iz Hrvatske, nego i iz Evrope.
“Pre nisam nikada bio slobodan. Zbog posla nisam imao vremena za porodicu. Sad se ženim za mesec dana. I drago mi je da sam otišao ne iz Hrvatske, nego iz Evrope”, ističe on za T-portal.
Vozačku karijeru počeo je u vojsci, a nakon toga je vrlo brzo kao 19-godišnjak našao posao u Italiji.
“Poreklom sam Italijan. Zbog svog porekla brzo sam dobio papire. Prvu godinu sam vozio samo u Italiji, a onda narednih 19 godina u čitavoj Evropi”, govori Straga.
Nakon što su Poljska, Slovačka i Češka, a zatim i Bugarska, ušle u Evropsku uniju, velik broj italijanskih firmi otvorio je svoje filijale u tim zemljama, privučene nižim poreskim opterećenjima.
“U Italiji je gazda za mene plaćao 730 evra za penzijsko, zdravstveno i porez, a u Slovačkoj 150 evra. Na papirima bili smo prijavljeni u Slovačkoj, a kompanija je i dalje fizički bila u Italiji. Plata mi se gotovo prepolovila. Pukao sam, ostavio sve i vratio se u Hrvatsku. Nakon četiri meseca našao sam oglas da kanadske kompanije traže vozače. Otišao sam na intervju u Zagreb i tako je sve krenulo. Proces je trajao pet meseci i koštalo me sve skupa 6000 kuna (oko 800 evra) sa lekarskim i ostalim papirima”, kaže Straga.
Srbi u Sloveniji radili kao robovi, od plate nisu mogli da kupe ni kartu za povratak kući
U Kanadu je stigao sa još 11 ljudi iz Hrvatske. Neki od njih, priseća se, nisu nikad ni videli kamion, a kamoli ga vozili. Kako su oni upali u čitavu priču, još mu nije jasno.
“Svako je morao da ima 4.500 kanadskih dolara (oko 3.000 evra). Kompanija koja nas je angažovala tražila je da odemo u profesionalnu školu za vozače. Sa smeštajem i, ako ste položili sve u roku od dve nedelje, to je koštalo 3.600 kanadskih dolara. Neki su se vratili kući bez novca, a nekima su trebale četiri nedelje da sve polože, za što su platili 7.000 dolara”, kaže ovaj vozač.
On je sve prošao u roku i tri nedelje od dolaska u Kanadu, tačnije u zapadnu pokrajinu Britansku Kolumbiju, pa je počeo i da radi. Unapred je od firme dobio akontaciju od 1000 dolara.
“Počeo sam od najgoreg posla, ručnog istovara kontejnera u velikim trgovačkim centrima. Nakon nedelju dana sam poludeo i rekao da to neću više raditi. Doveli su me za vožnju dugih tura, a ne za istovarivanje kamiona. Tri dana sam bio kod kuće, a onda sam dobio svoj kamion i međuprovincijske ture. Mnogo ljudi to nije uspelo, a ja sam imao volje, iskustva i pokazao sam im da ne mogu da me gaze”, priseća se Straga.
Plata mu je u počecima iznosila 3400-4000 kanadskih dolara (do 2.700 evra). Dažbine za stanove se kreće od 700 do 1200 dolara, a za hranu mesečno tročlana porodica potroši 400-600 dolara. Grejanje je uključeno u stanarinu dok struja mesečno košta od 60 do 90 dolara. Pristojan automobil može da se kupi za nekih 600 dolara.
“Sve ovo govorim za pokrajinu Albertu, u kojoj sada živim. Čovek, ako malo pazi, sigurno u početku može da uštedi 1.000 dolara mesečno (oko 700 evra). Sada mi je plata veća, ali i više trošim. Život nije samo posao i štednja”, ističe.
Alberta je naftom najbogatija kanadska pokrajina. Gotovo sve količine koje su se izvozile išle su u susedni SAD. Kako su Amerikanci podigli domaću proizvodnju, to se nepovoljno odrazilo na kanadsku naftnu industriju.
“Alberta je u recesiji kakvu niko ne pamti. Oko 150.000 Kanađana je izgubilo posao i ta brojka samo raste. Ljudi ostaju bez kuća i automobila. Ali i dalje je velika potražnja za stranim radnicima. Morate da znate da ćete u početku malo da radite. To može i duže da potraje, zavisno od pojedinca i njegove snalažljivosti. Morate da pokažete da imate želju i volju za poslom. Mnogo je ljudi isplivalo i dobro živi. Opet, velik broj njih se razočarao, ali ja živim bolje i kvalitetnije nego u Italiji i Hrvatskoj “, zaključuje svoju priču Straga.
