Roba dok stigne do rafa ili tezge, po pravilu, promeni više posrednika, svako uzme svoj "deo kolača", što nekad i desetostruko podiže cene namirnica. Kod nas je sve neopravdano skupo i na pijacama i u prodavnicama, zbog čega smo primorani da skoro polovinu mesečnih primanja trošimo samo na hranu.
Ranije su postojale zadruge koje su otkupljivale robu od proizvođača, koji su bili sigurni da će ono što se proizvede biti i plaćeno. Sada je, nažalost, naš proizvođač prepušten samom sebi, kako se snađe. Da ne bi propadala roba, pošto se uglavnom radi o voću i povrću, proizvođači su, kako ističu u Centru potrošača Srbije, primorani da je prodaju nakupcima.
– Nedavno smo imali situaciju kada su proizvođači nakupcima prodavali paradajz po ceni od 10 dinara po kilogramu, a na našim pijacama on je prodavan višestruko skuplje, po 100 dinara, i tek je pre nekoliko dana pala cena – kaže Vera Vida, predsednica CEPS-a.
Ko plaća ceh
Više posrednika u prometu hrane, u ovom slučaju povrća i voća, utiče na brži rast cena, a ceh uvek plate potrošači – tvrdi Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača. To je i znak poremećaja na tržištu gde svi koriste takvu situaciju da uvećaju svoje profite. Ništa nije bolja situacija ni u proizvodnji i prodaji mesa. Poznato je da su proizvođačke cene pojedinih proizvoda od mesa dva-tri puta manje od maloprodajnih cena.
– Od razlike između maloprodajne i proizvođačke cene pokriva se porez na dodatu vrednost i marža i ostvaruje se zarada koja je veća i od proizvođačke cene – dodaje Bogosavljević.
– Proizvođač u Srbiji ili, kako mi kažemo, seljak u Srbiji, ne može da se poredi s kolegama iz evropskih zemalja iz prostog razloga što država njima obezbeđuje određene subvencije i garantuje otkup, što kod nas u Srbiji to ni izdaleka nije tako. Proizvođač sam nalazi trgovca kojem će da proda robu, i to nije trgovac koji odmah ide na pijacu, već se nekoliko njih “ugradi” u cenu dok roba stigne do tezge. Tako su u jeku sezone paprene cene povrća i voća.
Agroekonomista Milan Prostran kaže da na srpskim pijacama ima sve manje proizvođača a sve više preprodavaca, što u dobroj meri i podiže cene povrća i voća. Prema njegovoj proceni, hrana u proseku promeni tri ruke do finalnog kupca.
– Nakupci, naravno, rade na crno i dobro su organizovani, otkupljuju i do nekoliko puta jeftinije robu od seljaka, pa angažuju prodavce koji rade za simboličnu nadoknadu – konstatuje Prostran, i dodaje da to ništa nije novo, da ih je i u prethodnom sistemu bilo.
– Danas je za tezgama jedva 30 odsto izvornih, pravih proizvođača, sve ostalo su nakupci ili, kako se još kaže, prekupci. Generalno, najteže je malim i srednjim proizvođačima, koji nemaju respektabilne površine pod zasadima, veći vozni park i vremena za celodnevnu prodaju.
Prostran dodaje da postoje i velike razlike u cenama mesnih prerađevina, što zavisi i od mesta nabavke i kvaliteta same sirovine. Tako, na primer, jedan proizvođač nudi prašku šunku po 460, a drugi po 1.200 dinara za kilogram. Računicu da napravi tri puta jeftiniji proizvod mesar je našao u jeftinoj sirovini koju uvozi iz Nemačke, Holandije, Danske… Naoko, proizvod je identičan, ali kvalitet je neuporediv i na strani skupljeg proizvoda.
Koliki put “prevali” roba od proizvođača do kupca, zavisi od više faktora. U cenu robe ugrađuju se svi u prodajnom lancu, od proizvođača, dobavljača, pa do distributera i raznih zastupnika.
