Sindikati procenjuju da bar 450.000 ljudi svakog dana odlazi na posao, a poslodavci ih nisu prijavili ili im doprinose i poreze uplaćuju na iznos minimalca.
Najviše ih je u privatnom sektoru, ali slučaj službenice italijanske ambasade u Beogradu, o kojem su “Novosti” pisale u izdanju od utorka, otkriva da od sive ekonomnije ne prezaju ni države, pa ni one zapadnoevropske.
Ekonomisti objašnjavaju da je rad na crno najčešći oblik sive ekonomije. Najveći gubitnici su sami zaposleni, koje čeka minimalna ili nikakva penzija. Gubi i država, na kojoj je odgovornost da se sa utajama izbori. Pred samim radnicima nema mnogo izbora dokle god je bez posla zvanično najmanje 700.000 građana Srbije, koji jedva čekaju na zaposlenje, pišu Večernje novosti.
„Borba protiv rada na sivo i crno je borba protiv drugih poreskih utaja, pre svega utaje poreza na dodatu vrednost“, objašnjava Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta.
„Ako se smanje utaje poreza na usluge, poslodavci neće imati keša kojim će moći da plaćaju zaposlene. Međutim, ta borba je neizvesna dokle god je stopa nezaposlenosti visoka, i poslodavci to znaju. Radnici nemaju mnogo izbora. Bez obzira na iznos doprinosa i poreza, građani imaju isti nivo zdravstvene zaštite i mogućnost korišćenja škola, vrtića, puteva. Jedina razlika je budući iznos penzija, a retko ko posmatra stvari unapred“, kaže on.
Profesor radnog prava Darko Marinković, sa Megatrend univerziteta, upozorava na to da i sami zaposleni treba da se bore za svoja prava. Od države se, međutim, očekuje nedvosmislena poruka: da ko to radi – neće proći nekažnjeno.
„Ljudi treba da znaju šta potpisuju, kao i da znaju da brane svoja prava. Treba da se obrate Inspektoratu rada, PIO fondu i Poreskoj upravi“, kaže Marinković.
„Druga linija su sindikati, koji nisu dovoljno jaki u Srbiji. I, naravno, tu je i država, koja je najodgovornija, kao neko ko ima na svojoj strani zakone i institucije zadužene za njihovo sprovođenje. Država se upravo tu ponašala na jedan diskriminatorski način. Povezivala je staž u državnim preduzećima u nekoliko navrata. Tako je slala poruku da zaposleni ne treba da brinu – platiće država. Ali i poruku da budu ponizni građani, pa će i njima biti plaćeno“, kaže on.
Sindikati priznaju da među članstvom nemaju zaposlene u diplomatskim i konzularnim predstavništvima. Ali znaju za izbegavanje obaveza među drugim poslodavcima.
„Mi procenjujemo da je svaki treći radnik u takvoj situaciji. Sindikati dugo apeluju na državu da smanji poreze i doprinose, i verujemo da bi ih tako više poslodavaca plaćalo“, kaže Ranka Savić, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.
„Istina je da često ima dobrovljnosti, jer radnici jedino tako mogu da dobiju posao. Na državi je da to sankcioniše, ali nadležne institucije često to ne rade. One znaju da se to dešava. Smatraju da je bolje da naplate bilo šta nego da ta firma ode u stečaj. To je poniženje srpskih radnika“, navodi ona.
