"Nema šta nismo napravili i nema šta ne možemo i sada da napravimo, ali nećemo bez plate" , kažu radnici koji su juče na tri sata blokirali prugu Beograd-Niš i put prema Topoli. Ukoliko se njihovi zahtevi ne ispune od 17. jula počunje štrajk glađu.

 

Ko nema roditelje s penzijom, taj nema šta da jede. Mesecima smo dobijali po 2.000 ili 5.000 dinara na ruke da možemo da preživimo i da se ne bunimo.

– Jedino što sam od firme „Goša“ posle decenija rada dobio bila je dozvola da od materijala iz fabrike napravim svećnjak da odnesem ženi na grob… Ništa više. Živim od majčine penzije, sad će struju da mi seku. Al‘ ćuti, bar mi taj svećnjak nisu naplatili – svedoči Žarko Đurđević, radnik nakadašnje giganta sa čijih su proizvodnih traka stizala šinska vozila pravljena za ceo svet.

On i još 365 radnika nalaze se u generalnom štrajku, pošto su od 2014. godine prestali da primaju platu. Zbog toga su stupili u generalni štrajk koji traje 104 dana.

Đurđević objašnjava da je većina radnika na ivici gladi, a jedino što ih spasava su penzije starih roditelja.

– Ko nema roditelje s penzijom, taj nema šta da jede. Mesecima smo dobijali po 2.000 ili 5.000 dinara na ruke da možemo da preživimo i da se ne bunimo. Sada dva meseca ni dinara nismo dobili. Najteže mi je bilo kad sam se povredio u fabrici, a oni nisu hteli da mi plate lečenje – kaže Đurđević u razgovoru za Kurir.

– Kad sam se lečio na onkologiji, tadašnji direktor nije hteo da mi overi knjižicu, iako su mu to naložili u Ministarstvu zdravlja. Tada sam ušao kod njega i rekao: „Ili ti – ili ja! Pa šta, ja više nemam šta da izgubim – navodi Đorđević i dodaje da su im zdravstvene knjižice tek nedavno overene, ali samo do septembra.



loading...