Udruženja zvone za uzbunu: ako se nešto ne preduzme, u Nemačkoj uskoro neće biti moguće sve putnike i svu robu prevesti od tačke A do točke B.
Udruženja nemačkih prevoznika (VDV) posebno ukazuju na raskorak u sve gušćoj mreži javnog prevoza i sve većem broju vozača koji odlaze u penziju ili se nalaze pred penzijom.
Niko neće u vozače
Situacija je posebno kritična sa mašinovođama, piše Dojče vele.
„Niko više ne želi da vozi lokomotive“, žali se sindikat mašinovođa GDL. Dečački snovi o upravljanju lokomotivom očito ispare nakon puberteta. Trenutno širem zemlje nedostaje od 800 do 1.000 mašinovođa.
Niko očito nije spreman na samoću i rad u smenama. I gradovi poput Berlina očajnički traže nekoga ko bi prevozio građane. Prosečna starost berlinskih vozača podzemnih i nadzemnih železnica je 50 godina.
„Nama trebaju mladi“, vapi jedan predstavnik minhenskog gradskog preduzeća.
Otkako je u Nemačkoj pre nekoliko godina ukinut monopol železnice u međugradskom saobraćaju, pojavio se i akutni manjak vozača autobusa na dužim relacijama, Nemačko udruženje autobuskih prevoznika govori o trenutnom manjku od 2.000 vozača.
U sledećim godinama bi taj broj mogao da poraste na čak 10.000. Udruženja su pokrenula agresivnu kampanju među mladima pod sloganom: „Pokreni nešto – budi vozač autobusa“.
Niko neće za upravljač
Slična je situacija i sa rastućim sektorom drumskog teretnog prevoza. Doduše, trenutno se za taj posao obučava oko 7.000 mladih, ali oni presporo ulaze na tržište rada da bi se pokrio manjak. Ne postoje tačni podaci koliko širom Nemačke trenutno nedostaje vozača teretnih vozila, ali samo na području Duisburga (gde se nalazi najveća rečna luka u Evropi i gde je sedište mnogih špediterskih kompanija) nedostaje 3.000 vozača.
Kako kaže predstavnik Udruženja profesionalnih vozača Wolfgang Westermann, mnogi špediteri su prisiljeni da svoje vozače zadržavaju i nakon odlaska u penziju. Drugi pak pojačano traže za vozačima širom Evropske unije.
Jedini sektor u kom u Nemačkoj ne vapi za vozačima, odnosno pilotima, je vazdušni.
„Tržište je zasićeno“, poručuje udruženje pilota Cockpit. Manjak pilota je primetan u Aziji i SAD-u, ali tamo su i radni uslovi dosta slabiji nego u Evropi pa tako većina uloženo vreme i novac (najmanje 200.000 evra za pilotsko školovanje) pokušava da nadoknadi boljim radnim ugovorima kod evropskih kompanija.
