Uprkos optimističnim ciframa koje se spominju kada se govori o prosečnim platama, penzijama i potrošačkim korpama, realnost je mnogo drugačija.
Prosečna neto zarada u Srbiji u decembru 2014. bila je 49.970 dinara i nomimalno je veća za 13 odsto, a realno veća za 13,5 odsto nego u novembru, objavio je Republički zavod za statistiku (RZS).
Kako se navodi u saopštenju, prosečna zarada, s porezima i doprinosima, isplaćena u decembru bila je 68.739 dinara što je, u odnosu na proseccnu bruto zaradu u novembru, nominalno više za 12,7 odsto, a realno više za 13,2 odsto.
Plata od 50.000 dinara za većinu Srba je ipak samo pusti san – iako statistički podaci već godinama govore da su prosečna primanja u našoj zemlji u rasponu od 40.000 do 50.000 dinara, sumorna stvarnost podseća da su realne cifre značajno niže – od 20.000 do 35.000 dinara.
Prosečnoj beogradskoj porodici 35.000 dinara ode samo na rešavanje stambenog pitanja – bio to kredit za stan ili kirija stanodavcu. Budući da se cene stanova kreću oko 200 evra, kada se tome dodaju i komunlije i infostan, računica je jasna – pre će se desiti da koji dinar zafali, a ne da pretekne.
Ako porodica ima sreću da su dva člana zaposlena, situacija postaje tek podnošljiva. Pokušati da namirite prosečnu tročlanu porodicu sa tridesetak hiljada dinara mesečno ravno je naučnoj fantastici. Naime, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, vrednost prosečne potrošačke korpe za novembar 2014. godine iznosila je nezamislivih 66.119 dinara, dok je minimalna iznosila 34.348 dinara, što je opet brojka koju tročlana porodica sa prosečnim primanjima teško da može sebi da priušti.
Podaci Zavoda za statistiku takođe, očekivano, govore da najviše para odlazi na hranu – čak 38, 96 odsto prihoda. Dalje se nižu alkoholna pića i duvan, odeća i obuća, prate ih komunalije, opremanje i održavanje domaćinstva, zdravstvo i transport, i tako redom do kraja spiska koji završava kulturom, restoranima I obrazovanjem.
To bi bila suvoparna teorija o preživljavanju. Kako to izgleda u stvarnosti pitali smo građane, pokazavši im pritom spisak potrošačke korpe.
– Deo sa hranom je potpuno tačan. Meso jedem jednom u desetak dana i zaista kuvam vrlo skromna jela, rekla bih i sirotinjska, i opet mi najveći deo penzije odlazi na namirnice. Naravno, to je novac kojim raspolažem kada poplaćam sve račune. Deo sa odećom neću ni komentarisati jer ne pamtim kad sam sebi kupila neki komad garderobe, a nameštaj mi je još iz ’80-ih godina. Odakle vama uopšte ovi podaci? – pita nas začuđeno penzionerka Javorka S., dodajući da većina njenih poznanika takođe živi na ivici siromaštva, uprkos tome što im je penzija daleko od minimalne.
– To nije dovoljno ni za mene samu, a imam i nezaposlenu ćerku koja finansijski potpuno zavisi od mene. Umesto da gradi svoj život i eventualno ona meni pomogne, u najboljim godinama sedi kući besposlena – uzdiše starica, navodeći da je situacija postala zaista nepodnošljiva sa smanjenjem penzija.
Za mlade parove situacija je još gora, naročito ako je tu i dete:
– Živim sa mužem već četiri godine. Digli smo kredit za stančić na periferiji, i to u švajcarcima. Oboje smo imali posao, nismo živeli sjajno, ali ni na ivici egzistencije, i odlučili smo se za dete. Suprug je u međuvremenu dobio otkaz, a sada je krenula i ova noćna mora sa švajcarcima. Od moje plate ne možemo da pokrijemo ni najosnovnije, sva sreća da su i moji i njegovi roditelji u mogućnosti da nam pomognu inače bismo odavno bili na ulici. Što se potrošačke korpe tiče, u moju staju samo hrana, kućna hemija i računi. Odeću za dete uzimam od prijateljica čija su je deca prerasla, od njih sam pozajmila i krevetac, kolica i sve ostale potrepštine kada mi se dete rodilo. Sreća je što imam veliki krug prijatelja sa decom, pa samo prosleđujemo stvari jedni drugima. Deo sa kulturom i razonodom mogu samo da sanjam, ne mogu sebi da priuštim ni knjigu sa uličnih tezgi – priča mlada mama Radmila, i dodaje da je prosek potrošačke korpe po njoj isti kao i prosečna plata – nedostižni san.
Ovo je verovatno ujedno i odgovor na pitanje zašto se mladi u Srbiji tako kasno odvajaju od roditelja. Bračni par sa detetom koji ima dve prosečne plate može samo da preživljava, naročito ako su pod stambenim ili nekim drugim kreditom.
– I dalje živim sa svojima. Zaposlena sam i njima redovno dajem deo plate, ne zato što mi traže, već zato što mislim da je to u redu. Troškovi bi mi bili nezamislivo veći da pokušam da se osamostalim. Naravno, volela bih da živim sama ili sa dečkom, ali kakvu god računicu da sam pokušala da izvedem, jednostavno nisam mogla da pronađem rešenje koje bi bilo funkcionalno. Jednostavno, primanja mi nisu dovoljno velika za tako nešto. Kada bih iznajmila garsonjeru, tri četvrtine plate bi mi otišlo na stanarinu i račune. Mislim da ne bih mogla da priuštim sebi ni hranu, a kamoli nešto više – preračunala se Sanja, koja sa svojih 27 godina i par godina radnog staža i dalje sebi ne može da priušti ni pomisao na samostalnost. Kako kaže, između opcije da životari sama ili živi relativno normalno sa roditeljima, odlučuje se za drugu opciju.
– Ne bih rekla da sam razmažena, samo racionalno razmišljam. Sada mogu sebi da priuštim i poneki odlazak na kafu ili restoran, ponekada i obnovim garderobu, kupim sebi neku sitnicu i uspem i da uštedim neki dinar. Kada bih se osamostalila, ne samo da ne bih imala da pokrijem osnovne troškove, već bi i moji morali da mi pomažu. To je problem zbog kog moja generacija odugovljači sa osamostaljivanjem – zaključuje naša sagovornica.
