Hoće li minimalana zarada u Srbiji biti povećana, i koliko, biće poznato za petnaestak dana. Ukoliko bude 130 dinara, mesečno ćemo primati oko 1.500 dinara više.

 

Ovaj 15. septembar je zakonski rok za utvrđivanje minimalca za narednu godinu, a koplja se, kao i uvek, lome oko iznosa koji će svakog meseca zarađivati oni koji rade za minimalnu zaradu.

Do odluke ima još malo vremena, ali bi se s određenom sigurnošću moglo reći da će minimalac biti povećan, ali ne onoliko koliko zahtevaju sindikati.

Da podsetimo, sindikati ističu da bi minimalna satnica trebalo da bude 140 dinara, a sve više se govori o tome da će se brojčanik zaustaviti na cifri od 130 dinara. Dakle, uz eventualno povećanje minimalne satnice sa sadašnje 121 dinara na 130, minimalna zarada, koja je trenutno oko 21.000 dinara u proseku, trebalo bi da bude oko 1.500 dinara viša.

Naime, minimalna zarada zavisi od broja radnih sati u mesecu i najniža je oko 21.300 dinara, a uz povećanje od devet dinara na sat – na 130 – zarada bi iznosila oko 21.800 dinara. Sadašnja najviša minimalna zarada iznosi oko 22.300 dinara, a uz povećanje bi mogla biti oko 24.000.

Čak i ako u porodici dvoje zarađuju minimalac i mesečno u kuću unesu oko 42.000 dinara, teško je prebroditi mesec, i to svakako znaju oni koji tu platu svakog meseca donose kući. Takođe, i onima s prosečnom platom, koja je oko 45.000 dinara (što je više od dve minimalne zarade), realno, ne ostaje mnogo novca kada poplaćaju sve troškove – stanovanja, prevoza, školovanja, odeće i obuće… Već s dve prosečne plate lakše se živi.

Naravno da je svako povećanje zarada, čak i kad je minimalno, dobra vest jer će poboljšati porodični budžet i mnogo značiti onima koji zarađuju minimalac, ali je svakako jasno da ni to uvećanje neće značajno doprineti njihovo boljem i kvalitetnijem životu.

Prosečna potrošačka korpa u junu bila je teška oko 67.000 dinara, dok je za minimalnu bilo potrebno oko 35.000. Iz toga se jasno vidi da jedan minimalac nije dovoljan za minimalnu potrošačku korpu, da se čak i s dva minimalca ona jedva napuni, dok je za punjenje prosečne potrošačke korpe potrebno čak tri minimlane zarade.

Kada se statistički podaci pretoče u život, vidi se da se s minimalnim primanjima zaista malo toga može priuštiti, pa ni oko 1.500 dinara veća zarada neće popuniti nedostake. Samo za kupovinu vekne hleba (500 grama) i litra mleka dnevno, mesečno je potrebno 3.000 dinara, a to je više od deset odsto sadašnje minimalne zarade, a gotovo izvesno, i buduće. Preostali deo novca treba da se rasporedi na sve ostale potrebe, a za to je potrebna, slobodno se može reći, prava finansijska gimnastika.

Ukupan iznos minimalca, recimo, omogućava kupovinu oko 40 kilograma mesa, koje je ovog meseca poskupelo i košta oko 500 dinara kilogram. Za kupovinu udžbenika za osnovnu školu, koji koštaju od oko 7.000 dinara pa i do iznad 12.000, potrebno je praktično pola mesečne minimalne zarade, a treba kupiti i školsku torbu, pribor, sveske… 

O kupovini firmiranih patika oni koji zarađuju minimalac mogu samo da sanjaju jer su cene od oko 7.000 pa i do iznad 10.000 dinara. Samo za prevoz đaka u Novom Sadu mesečno je potrebno oko 1.000 dinara, za one iz prigradskih mesta više, a za skorman doručak oko 100 dinara, što je oko 2.000 mesečno. Slično je i sa svim drugim troškovima, potrebama, željama…

Kako ipak uspevaju da rasporede novac kojim raspolažu i podmire sve što se podmiriti mora svakog meseca zna oko 100.000 zaposlenih, koliko ih po zvaničnoj statistici radi za minimalac, ili možda njih oko 300.000, koliko ih je nezvanično s tim primanjima.