Kada kriza zakuca na vrata, mnogi kažu da bi radili bilo šta. Ipak, podaci Nacionalne službe za zapošljavanje ne govore tako. Da li smo probirljivi ili statistika laže?
Najčešće se izbegavaju fizički poslovi i oni plaćeni na procenat. Slaba je motivisnost za posao komercijaliste, agenta osiguranja, menadžera prodaje.
Biljana Jelenković Paspalj iz Nacionalne službe za zapošljavanje kaže da radnici nisu zainteresovani za radna mesta koja podrazumevaju rad na terenu bez nekih određenih uslova rada, radnik ne zna koliko je radno vreme, kada je odmor, kao ni za poslove koji podrazumevaju rad sa štetnim materijama gde su izloženi nekom riziku, u hemijskoj industriji, proizvodnji.
Prema njenim rečima, slaba motivisanost je i za poslove koji zahtevaju teže fizičke napore u građevinarstvu, poljoprivredi, rad na visini, rad pod vodom, gde postoji opasnost od nekog profesionalnog oboljenja.
Čedomir Jevtić, koji se bavi uslugama u šumarstvu, u šali voli da kaže kako će nam uskoro Kinezi seći šume. Teško dolazi do radnika jer se u Srbiji već godinama ne školuju sekači, a nema ni volje za bavljenje tim poslom.
– Mi smo imali velike sreće sa dolaskom izbeglica za vreme ovih naših dešavanja tako da dosta je došlo tog kadra iz Hrvatske, Bosne… Mislim da mladi ljudi se ne prihvataju takvih poslova, poslova u šumarstvu se prihvataju ljudi koji nemaju ništa drugo. A može se zaraditi 50 do 100 hiljada mesečno, to zavisi od sposobnosti, vičnosti – kaže vlasnik firme „Mičelini” u Valjevu Čedomir Jevtić.
Osim što u zemlji šuma nema sekača, paradoks je i to da se, pored velikog broja lekara na birou, niko nije javio na konkurs za posao u zatvorskoj bolnici u Subotici.
Ovo nije usamljen primer. Kikinda, Niš i Čoka čekaju socijalne radnike, apoteke u Pirotu, Soko Banji i Požarevcu farmaceute, i tu se spisak ne završava.
U nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da je malo ko spreman da putuje ili se seli u drugi grad, kao i da većina čeka posao u Beogradu.
Ako se taj trend nastavi, neka radna mesta će još dugo biti prazna.
