Dogovori političkih lidera koji su prethodili krvavom ratu, osmišljeni su sa ciljem da se pronađu bar nekololiko rešenja koja bi sprečila raspad Jugoslavije. Niti jedno od njih nije bilo dovoljno primamljivo tadašnjim političkim liderima, pa sada ogromna većina građana bivše zemlje živi sumornu stvarnost koja je produkt njihovih proročkih vizija.
U predratnim pregovorima šestorice predsednika SFRJ, kada su se za rešenje jugo-krize pominjali razni oblici labave federacije ili asimetrične konfederacije – pominjala se i čuvena američka ponuda o jugoslovenskoj konfederaciji, finansijskoj pomoći od pet milijardi dolara i ubrzanom ulasku u Evropsku uniju.
Poslednjih godina, u istorijskim preispitivanjim, ta nezvanična ponuda nametala se kao poslednja velika šansa za prostor koji će kasnije nazvati zapadnim Balkanom.
Istraživanja pokazuju da bi samo u ekonomskom pogledu Srbija bila najmanje duplo jača zemlja. I to pod pretpostavkom da je tranzicioni ekonomski razvoj išao u skladu sa drugim zemljama bivšeg Istočnog bloka…
Prema analizi ekonomiste Miroslava Zdravkovića, prosečan građanin Srbije u periodu od 20 godina (1990. do svetske krize 2009.) samo na platama “zakinut” je za 57.300 evra, a svaki penzioner 35.200 evra. Do tog podatka došao je analizom potencijalnog rasta plata u slučaju da je Srbija početkom devedesetih počela da se razvija kao druge zemlje u tranziciji i da je po “regularnoj dinamici pristupila Evropskoj uniji”.
Teže je proceniti kako bi se razvijale plate i penzije pod udarom krize, što u mnogome zavisi od toga da li bi Srbija bila u evrozoni ili bi sačuvala svoju valutu, tek do 2017. godine ušteđevina prosečnog Srbina se kreće do sume koja je dovoljna za dvosoban stan u centru Beograda, piše Nedeljnik.
Srpska privreda je 2013, procenjuje se, bila na nivou Litvanije i Letonije iz 2006. godine. Ako se uzme srednja linija razvoja – dakle, izuzmajući činjenicu da su zemlje bivše SFRJ imale mnogo bolju startnu poziciju od zemalja Istočnog bloka i veći potencijal za razvoj – prosečna plata bi se u toj godini koja se može uzeti kao referentna tačka za ovaj period, kretala oko 740-750 evra, a BDP bi bio između 17.000 i 22.000 dolara po glavi stanovnika. Tu bi bili između Slovačke i Češke, a daleko ispred Mađarske i Poljske, Rumunije i Bugarske…
Pod pretpostavkom da se “jaz” realnih plata i onih u ovom zamišljenom scenariju ne produbljuje, u predviđenoj dinamici po kojoj je u proseku realna plata bila za 238 evra manja od potencijalne u nekom drugačijem scenariju, od svetske ekonomske krize do danas bi taj “istorijski dug” narastao za još 22.900 evra, što ukupnio čini gubitak prosečnog radno sposobnog građanina Srbije od 1990. do danas od 80.000 evra.
Srbija je od 1990. do 2009. imala 10 godišnjih BDP-a iz 1989. godine, a svetska ekonomija je ostvarila 25 godišnjih BDP-a. Ako se ovi indeksi prevedu u evro iz 2007. godine, ukupno realizovani BDP Srbije iznosio je 501,7 milijardi evra, a po svetskoj dinamici mogao je da bude 1.213,5 milijardi evra. U godinama krize BDP bi verovatno svakako opao, ali bi na kraju gubitak do danas sigurno prešao najmanje 700 milijardi evra.
