Ok, razumem situaciju u zemji - kriza je, posla nema, plate su male, konkurencija velika, ali POBOGU, da li je uopšte humano i čovečno nuditi BIZARNO MALE plate i očekivati da se zaposleni pritom "ubijaju" od rada? U kakvom mi to paralelnom univerzumu živimo, kada smo prihvatli ideju da je 30.000 solidna zarada?
Odmah na početku da napomenem da je svako slovo ovog teksta zaista proživljeno. Ne, nisam ovo čula od Žike, Mike ili Pere; ovo sam zaista doživela i pokušavam da se “opasuljim” već mesecima. Međutim, ne ide mi – jer mi se iznova događaju jednako “čudnovate” situacije, jednako besmisleni razgovori za posao i jednako “bezobrazne” ponude.
Bezobrazne jer kako drugačije nazvati ideju da radniku predložite 8 sati dnevno za 15.000 dinara? Kako nazvati ponudu da radite 10 sati dnevno u najgorem mogućem terminu (10:00 – 20:00) šest dana u nedelji za ČAK 25.000 dinara. I prijavu, mo’š misliti.
Napunila sam 28 godina, lepo izgledam, govorim engleski, imam fakultetsku diplomu, pristojna sam i ljubazna, sposobna i vredna. Radim već šest godina, nažalost ne u struci niti neke “reprezentativne” poslove. Ali od nečega mora da se živi.
Poslednji u nizu poslova “izgubila” sam pre tri meseca. Da budem precizna – dala sam otkaz. Reč je o poslu u luksuznom butiku u centru grada, gde je kap prolila čašu kada je vlasnica rešila da svima smanji platu za 5.000 dinara, a pritom je na to dodala i 10 odsto manje zbog nekakvih neočišćenih stepenika. Njena parola? “Ko neće da radi, vrata su mu otvorena, jer uvek ima onih koji hoće, i to za manje pare!”
Međutim, ono što je zapravo potresno što je ona samo jedna od 95 odsto poslodavaca čija je parola apsolutna ista. Sami smo krivi, odgovorno tvrdim! Sve dok je na stotine hilajde onih koji trče da rade za 20.000 dinara, toliko će nam i nuditi.
Naravno, brzo sam se bacila na potragu za novim poslom. Niko danas nema komoditet da suviše dugo sedi kući i troši uzalud vreme. Moj cilj je svakako da nađem dobro i stalno zaposlenje, negde gde bih imala šta da naučim, gde bih mogla da napredujem i edukujem se. Ali, to je trenutno nemoguća misija, očigledno, pa nisam suviše birala. Znala sam da su oglasi za rad u buticima i različitim dućanima relativno česti.
I tu počinje jedna MUČNA, ali stvarno mučna avantura, u kojoj nisam usamljena, znam to. Zapravo, cenim da se više od polovine mladih suočava sa istim problemom. Koliko treba da budemo očajna država kada ti kažu “Bitno je da radiš, pa makar i za 150 evra!?”. Koliko treba da budemo bedni, jadni i nepošteni da nudimo drugima da rade za 20.000 dinara u zemlji u kojoj minimalna potrošačka korpa iznosi 35.000 dinara, a u koju ulaze samo najosnovnije potrebe života?
Elem, navela bih konkretne primere, a dešavalo se da idem i na dva do tri razgovora za posao dnevno. Prva stanica – butik ekskluzivnih haljina u kome su mi ponudili platu od 20.000 dinara, radno vreme u periodu od 12:00 do 20:00 i jedan slobodan dan nedeljno. Da sam prihvatila, izlazila bih iz kuće u 10:45, a istoj se vraćala u 21:15. Vreme za privatni život? Pfff, pa kome to još treba?
Dalje u potrazi nabasala sam na jedan butik gde je zarada bila 28.000 dinara, a neočekivano, nudili su i prijavu. Hej, pa to je to, pomislila sam! Ali, već trenutak kasnije saznala sam da se radi 10 sati dnevno šest dana u nedelji. Pa, nastavila sam dalje…
Pokucala sam na vrata i trećeg butika. Uslovi su relativno slični kao i u ostalim, s tim što je vlasnica natuknula ponešto o tome da u njenom drugom butiku radnice rade za 15.000 dinara… Ooooook, da li je to zapravo uopšte moguće? Da li uopšte postoji ijedna osoba u ovoj zemlji koja je pristala da celi celcijati dan šljaka za 130 evra? I ZAŠTO?
Marketinška agencija u centru grada? Zvuči fino, priznaćete, ali… Posao izgleda ovako – početna plata je 22.000 dinara, moguća prijava posle nekoliko meseci, radi se od 8:30 dokle god je to potrebno, pa makar to bilo do 20h. Vikendima se u načelu ne radi, ali ako zatreba, podrazumeva se da ćeš “uskočiti” bez ikakve primedbe. Kuvanje kafe i čišćenje u principu nisu u opisu tvog posla, ali neko će to ipak morati da uradi, a sve se čini da će ta obaveza pasti baš na poziciju za koju konkurišeš. Mogućnost napretka je isključena, jer je firma toliko mala, da nemaš u šta da napreduješ. Ništa, nastavila sam da tražim dalje…
Otvaram vrata kopirnice u Zemunu. Nude mi rad od 10 časova ujutru do 18 časova popodne, zarada je 18.000, a svaki drugi vikend ti je slobodan. Uauuuu, kakva povlastica!
Da li treba da nastavljam da nabrajam slična iskustva? Imam još pun džep istih, verujte mi! Nastaviću da verujem da ću pronaći nešto što ne srozava potpuno ljudsko dostojanstvo… Samo toliko tražim. A, u međuvremenu mi majka priča o devojci koja je završila DIF, a neizmerno je srećna jer je našla posao kao spremačica u osnovnoj školi. Sirotinjo, i Bogu si teška!
