Prodaja "Železare Smederevo" kineskoj kompaniji "Hestil" donosi srpskoj strani jasnu korist: oslobađanje državnog budžeta od obaveze pokrivanja dugova tog gubitaša, obezbeđivanje posla za radnike, tehnološku modernizaciju i proširenje spektra i kvaliteta proizvoda. Iako je potražnja za proizvodima od čelika u padu, svetsko tržište prezasićeno, a cena te sirovine sve niža, stručnjaci iz Kine pozitivno ocenjuju kupovinu Železare kao potencijalno važno uporište za kineske interese na širem, evropskom tržištu.
Kineski gigant čelične industrije “Hestil” prošlog meseca otkupio je srpsku kompaniju za 46 miliona evra.
Rukovodstvo kineske kompanije očekuje da kupovina smederevske Železare, koja proizvodi oko 875.000 tona sirovina, poveća konkurentnost i ojača uticaj te kompanije na evropskom tržištu, javili su kineski mediji.
“Hestil” je osnovan 2008. godine spajanjem dve čeličane iz provincije Hebej, koja ima 73 miliona stanovnika i nalazi se blizu prestonice Pekinga. Reč je najvećoj kineskoj i trećoj svetskoj kompaniji u oblasti proizvodnje čelika po obimu proizvodnje, koji, procenjuje se, iznosi blizu 50 miliona tona čelika godišnje.
Sa udelom u 70 stranih kompanija u 30 zemalja, “Hestil” u svom portfoliju već ima velike posede u inostranstvu, ali je generalni direktor Ju Jong, povodom kupovine “Železare Smederevo”, kineskim medijima izjavio da njegova kompanija namerava da već do 2018. godine poveća svoje prihode iz inostranstva za 30 odsto – na 20 milijardi dolara, pa “Hestil” nastavlja da aktivno radi na širenju u Evropi i drugde.
Kineski Golijat
Priča o kineskoj industriji čelika priča je o dugogodišnjem neprekinutom rastu, divovskim kapacitetima, ali i rascepkanosti. Naime, u 1999. godini Kina je proizvela 123 miliona tona čelika, u 2009. 567 miliona tona, a ove godine, ako se proizvodnja nastavi tempom iz prva tri meseca, iz peći najmnogoljudnije zemlje sveta trebalo bi da izađe fantastičnih 834 miliona tona te važne ali trenutno jeftine sirovine.
Iako su na samom svetskom vrhu još uvek kompanije iz drugih delova sveta, indijsko-evropski konzorcijum “Arselor–Mital” i australijski gigant “BHP Bilition”, šest od deset najvećih svetskih proizvođača je poreklom iz Kine, a u toj dalekoistočnoj državi radi više od 1.000 proizvođača čelika, pa ne iznenađuje podatak da je u 2013. godini ona proizvela nešto više od 50 odsto ukupne svetske produkcije čelika.
U 2014. Kina je imala kapacitet koji joj je omogućavao da, ako to želi, proizvede čak 1,16 milijardi tona čelika. Takvi ogromni kapaciteti razvijeni su da bi se zadovoljila gotovo nezasita potražnja tokom protekle dve i po decenije visokog ekonomskog rasta u Kini kada su čitavi gradovi nicali gotovo preko noći.
Veliki podsticaj za rast proizvodnje u Kini poslednjih godina su i ogromne količine novca koje je kineska vlada upumpala u ekonomiju nakon Liman šoka, sprovodeći velike infrastrukturne projekte i pruživši mogućnost bankama da jeftino pozajmljuju novac od centralne banke i prosleđuju ga privredi u formi kredita, sve da bi izbegla usporavanje privrede i scenario oštre štednje i rezova kakav je viđen u Evropi.
Kina, međutim, sada pokušava da ostvari prelazak sa ekonomije u kojoj dominiraju masovna proizvodnja jeftinih proizvoda, investicije u infrastrukturu i izvoz, u zreliju ekonomiju u kojoj veću ulogu imaju usluge, inovacije, informaciona tehnologija i domaća potrošnja.
Tu tranziciju neizbežno prati usporavanje ekonomskog rasta i umanjivanje proizvodnih kapaciteta, pa je kineska vlada početkom ove godine objavila plan o eliminaciji viškova u sektoru proizvodnje sirovina, zbog čega bi 15 odsto radne snage zaposlene u ugljokopima i čeličanama, odnosno oko 1,8 miliona radnika, do 2020. godine trebalo da bude penzionisano ili prekvalifikovano.
Razlozi za ekspanziju u inostranstvu
Kineske kompanije, kao što su “Hestil” i “WISCO”, sve agresivnije ulažu u izgradnju železara velikog kapaciteta na afričkom kontinentu i u proširenje postrojenja u južnoj i srednjoj Evropi, u zemljama poput Srbije i Slovačke, uprkos tome što čitavu Evropu potresa ekonomska kriza, usled čega i donedavno najsolidnije firme, koje posluju u najvećim evropskim ekonomijama, kao “Tata stil” u Britaniji i “Tisen-Krup” u Nemačkoj, beleže veće ili manje gubitke.
Prema po podacima OECD-a, trenutna iskorišćenost kapaciteta na globalnom nivou iznosi (samo) 67,5 odsto, što znači da u svetu postoji višak proizvodnih kapaciteta od preko 750 miliona metričkih tona čelika. Oko polovina tog viška otpada na Kinu, a njena ulaganja u proširivanje proizvodnje u Evropi, Africi i drugde prete da dalje prodube taj problem.
Stoga se postavlja pitanje koji je cilj ekspanzije u inostranstvu, odnosno u čemu kineske kompanije vide interes u kupovini železara širom sveta, od kojih najveći deo grca u dugovima, kada je izvesno da potražnja u Kini, ali i drugim ekonomijama koje su proteklih godina beležile rast, osetno opada, te da je tržište prezasićeno, usled čega cena čelika već nekoliko godina pada.
Jedan deo odgovora na to pitanje je ideja da bi kineske kompanije, u uslovima kada im preti pad potražnje u sopstvenoj zemlji zbog usporavanja ekonomskog rasta i počinje sprovođenje vladinog plana za smanjivanje zagađenja životne sredine koji podrazumeva i zatvaranje železara, mogle da obezbede svoj opstanak delimičnom selidbom u inostranstvo i osvajanjem novih tržišta.
Upravo provincija Hebej, u kojoj se proizvodi oko četvrtina kineskog čelika i nalazi sedište “Hestila”, u skladu s tim uslovima je 2014. formulisala desetogodišnji plan o izmeštanju proizvodnje 20 miliona tona čelika u inostranstvo.
Dalje, po izveštavanju kineskih medija, menadžeri i ekonomisti u najmnogoljudnijoj zemlji sveta smatraju da je sada pravi trenutak za preuzimanje većeg udela na svetskom tržištu zbog toga što su postrojenja za obradu gvožđa i proizvodnju čelika širom sveta trenutno jeftina i traže spas u injekcijama stranog kapitala.
Po njima, u budućnosti se može očekivati ponovni rast cena čelika i vrednosti tih postrojenja, te shodno tome i veliki povraćaj na investicije.
Treba reći i da cene i plate u Kini sve više rastu, te da je jugoistočna Evropa kineskim preduzećima sada privlačna i zbog niskih troškova poslovanja, uključujući tu i jeftinu radnu snagu.
Strah na Zapadu
Ostaje, međutim, da se vidi da li će Kinezi uspeti u nastojanju da se dobro pozicioniraju na evropskom tržištu, jer se Kina nalazi pod velikim diplomatskim i političkim pritiskom SAD i EU da umanji proizvodnju čelika i uzdrži se od zasipanja američkog i evropskog tržišta jeftinim proizvodima iz te industrije.
Ekonomisti sa Zapada, dakle, glavnog krivca za postojanje prekomernih proizvodnih kapaciteta i prezasićenost tržišta vide upravo u Kini i, u manjoj meri, u Južnoj Koreji i Indiji, za čije kompanije tvrde da ne deluju u realnim tržišnim uslovima, jer uživaju velike državne subvencije.
Kineski proizvođači su u prednosti nad preduzećima iz EU zbog toga što mogu da smanje troškove i cenu svojih proizvoda kroz masovnu nabavku ruda i proizvodnju, kao i zbog toga što je kineska radna snaga jeftinija nego u razvijenim zemljama zapadne i severne Evrope.
Deo prednosti potiče i od toga što su kineskim kompanijama na raspolaganju velike svote novca u vidu jeftinih kredita banaka, ali i to što u Kini država do sada nije prisiljavala domaća preduzeća da troše na razvoj skupih tehnologija za zaštitu životne sredine.
Kina je prošle godine izvezla 12 miliona tona čelika u Evropu, a poseduje kapacitete koji joj, u odnosu na domaću potražnju, teoretski omogućavaju da godišnje izveze oko 400 miliona tona.
Najveća evropska ekonomija Nemačka je u 2015. godini proizvela 41 milion tona čelika, pa u zemljama EU vladaju duboki strah i zabrinutost da bi, u slučaju da se ne posegne za zaštitnim merama, zbog jeftinog kineskog čelika, u narednim godinama više stotina hiljada ljudi moglo da ostane bez posla. Zato je za očekivati da bi EU uskoro mogla da drastično pooštri kvote i tarife za uvoz čelika kineske proizvodnje.
I dok Evropljani optužuju kineske kompanije za nelojalnu konkurenciju, jer njih, kroz poreske olakšice, otpis dugova i druge povlastice podržava država, kineska strana optužuje EU za protekcionizam, pa i nesposobnost da stvori konkurentnija preduzeća i stimuliše rast sopstvene ekonomije.
Takođe, s kineske tačke gledišta, vlada u Pekingu je već učinila dovoljno u rešavanju problema prekomernih kapaciteta, jer je već naložila smanjenje proizvodnje za 90 miliona tona, te planira dalje rezove u visini od preko 100 miliona tona.
Uprkos tim planovima, kapaciteti u posedu kineskih preduzeća još uvek nastavljaju da rastu. Čak i ako se planovi o redukciji ostvare, mada pomenute cifre same po sebi jesu ogromne, proporcionalno gledano, za kineske uslove, reč je o relativno maloj korekciji proizvodnje od oko deset procenata.
Zato će te redukcije verovatno zahvatiti postrojenja sa zastarelom tehnologijom, koja predstavljaju najveću opasnost po životnu sredinu i nisu dovoljno konkurentna, pa otud, moguće je, neće bitno umanjiti pritisak kineskog čelika na evropsko tržište i zadovoljiti EU i SAD, koje od kineske vlade traže da prestane da subvencioniše svoje čeličane i zaustavi damping.
Između Kine i EU
Mada u Kini ima analitičara koji upozoravaju da Evropa prolazi kroz duboku krizu, da Srbija i okolne evropske zemlje imaju malu populaciju i slabo razvijene ekonomije, te stoga malu potražnju za proizvodima iz Smedereva, stručnjaci iz industrije čelika i gvožđa u najmnogoljudnijoj zemlji sveta generalno pozitivno ocenjuju kupovinu “Železare Smederevo”, kao potencijalno važnog uporišta za kineske interese na širem, evropskom tržištu.
Prodajom Železare, Srbija je učinila dobru stvar, jer je sebi pribavila dobrobit koja se ogleda u oslobađanju državnog budžeta od obaveze pokrivanja dugova tog gubitaša, obezbeđivanju posla za radnike, tehnološkoj modernizaciji i proširenje spektra i kvaliteta proizvoda.
Mnogo toga, poput obima izvoza, tempa i kontinuiteta kineskih ulaganja, međutim, čini se, zavisiće i od ekonomskog trvenja između EU i Kine, tj. od odnosa koji će Evropska unija zauzeti prema prodaji “Železare Smederevo” Kinezima i načina na koji će tretirati proizvode koji budu izlazili iz njenih peći.
