On je u Kanadu prvo otišao sam, a potom je došla i njegova porodica, supruga Ana, pa ćerka i sin.
Tomislav Čičak (30) iz Orahovice samo je jedan u nizu Slavonaca koji su proteklih godina napustili Hrvatsku u potrazi za boljim životom. Ovaj Orahovčanin u Hrvatskoj nije našao posao iako ima završen fakultet.
– Može se reći da imam jedan i po fakultet. Hrvatsku nisam doslovno morao da napustim jer sam nekako preživljavao, ali otišao sam jer nisam mogao dobiti osnovno i Ustavom zagarantovano pravo na rad. U Hrvatskoj sam poslao 1.246 molbi za zaposlenje i nisam nigde dobio posao. Danas u Kanadi radim kao krovopokrivač, a po struci sam ekonomista-informatičar. Mislim da sam se snašao odlično jer sam kao stranac za manje od godinu dana uspeo da kupim kuću. Imam dva automobila, jedan porodični i drugi za posao – kazao je Tomislav Čičak za Glas Slavonije i pojasnio odnos poslodavca prema radniku.
– U Kanadi koriste vašu lošu situaciju i činjenicu da morate da radite za njih. Imamo zatvorene radne dozvole i dosta je teško naći novog poslodavca dok ne rešite status u tzv. permanent resident. Žalosno je što se i s takvim tretmanom tu osećam bolje nego u Hrvatskoj. Osećam da me poslodavac ceni. Otkako sam došao, plata mi je porasla za 50 posto. Nemojte odmah misliti “vau”, jer u Kanadi platu dobijate bruto. Ali, ovo je moja impresija, ima svakakvih priča. Uglavnom, moraš biti uporan i izazivati sreću – dodaje Tomislav.
On je u Kanadu prvo otišao sam, a potom je došla i njegova porodica, supruga Ana, te ćerka i sin.
Tomislav naročito ističe kako su svakodnevni problemi uglavnom puno bolje rešeni u Kanadi nego u Hrvatskoj.
– Registracija automobila traje otprilike pet minuta jer nema tehničkog pregleda i košta 80 dolara u mojoj provinciji Alberti, a porez i druge naknade nisu uračunati u cenu. Bankarstvo je jednostavno, jedino što malo smeta je što za sve moraš imati narudžbu. Uglavnom, susedstvo i druženje koje mi imamo u Orahovici te, usudim se reći, osećaj zajedništva, ovde ne postoji, tu svi samo trčimo za dolarima. Želja mi je otvoriti svoju kompaniju jer ovde bilo šta da otvoriš i ako malo imaš smisla, možeš super živeti. Uvek imamo pokvari naš mentalitet i zavist, tako da me to još uvek drži podalje. Pohvalio bih svoje prijatelje s kojima se, iako sam otišao daleko, stalno čujem i neverovatna su velika podrška sve ovo vreme. Komuniciramo porukama, Skajpom… Takođe su mi roditelji i brat bili velika podrška, to mi najviše nedostaje – kaže sa setom Tomislav.
