Prava i obaveze nemačkih zaposlenih u odnosu na poslodavce regulisani su opsežnim zakonima koji često idu u prilog zaposlenima.
Međutim, mnoga rešenja su široko postavljena i u praksi i zavise od radnih ugovora zaposlenih i tarifnih ugovora sindikata sa udruženjima poslodavaca.
U slučaju otkaza, onda kada poslodavac više ne vidi mogućnosti za dalji angažman zaposlenog, postoji zakonska obaveza da se vodi računa o socijalnoj dimenziji, odnosno mora se pre otkaza “napraviti socijalni izbor” zaposlenih koji njemu podležu.
Pri tome su glavni faktori dužina rada u određenoj firmi, zatim starosno doba zaposlenog, porodična situacija odnosno pitanje koga sve mora da izdržava i eventualna invalidnost zaposlenog.
Otpuštanje je nezakonito ukoliko postoji mogućnost da zaposleni nastavi da radi na bilo kojem drugom radnom mestu u preduzeću.
Otpremnina u slučaju ovakvog otkaza, ako je poštovana tražena zakonska procedura, iznosi polovinu mesečnog prihoda za svaku godinu provedenu u preuduzeću.
Kao noćni rad u Nemačkoj se računa rad u vremenu od 23 do 06, u pekarama od 22 do 05. Nadoknada za ovaj rad, na koju se ne plaća porez kao na normalno primanje, određuje se po složenom sistemu u kojem je, na primer određeno da se satnica plaća 25 odsto od dnevne za rad u intervalu od 20 do 06, dok dodatak iznosi 40 odsto na normalnu satnicu ako se počinje posao posle ponoći.
Sistem zapošljavanja na određeno vreme je u Nemačkoj specifičan. Preduzeća kojima su samo na ograničeno vreme potrebni novi zaposleni, njih angažuju preko posebnih firmi koje se bave posredovanjem radne snage. Radnik radi i prima platu u firmu kojoj je potreban, zaposlen je pak kod firme za posredovanje koje čine posebnu branšu. Zaposleni pri tome primaju tarifnim ugovorom utvrđenu platu i ako trenutno nisu angažovani ni u jednoj firmi. Cilj ovog “sekundarnog” tržišta rada jeste smanjenje nezaposlenosti i otvaranje mogućnosti ljudima koji su duže bili bez posla ili sami prekinuli staž da se lakše vrate na primarno tržište rada.
Satnica se uvećava za 50 odsto za rad nedeljom, za 125 odsto za rad na praznik i za 150 odsto za rad na tzv. posebne praznike kao što su Badnji dan, Božić i Prvi maj.
Izuzev za noćni, za ostali smenski rad nema posebnih nadoknada.
Primanje tokom godišnjeg odmora ne razlikuje se od normalnog primanja. Poslodavci nisu obavezni da plaćaju tzv. regres za godišnji odmor. Onde gde postoji, njegova visina najčešće se utvrđuje tarifnim ugovorom, a razlike su velike u zavisnosti od branše.
Na primer, u čeličanama u Severnoj Rajni-Vestfaliji dodatak za godišnji odmor iznosi 110 odsto mesečne plate, u hemijskoj industriji na istoku Nemačke 20,5 evra po danu odmora.
U proseku u branšama u kojima postoje tarifni ugovori 60 odsto zaposlenih prima dodatak za godišnji odmor, onde gde takvog ugovora nema samo 33 odsto. Načelno regres za odmor nemaju zaposleni u bankarstvu i energetici, kao ni zaposleni u javnim službama.
Na poseban plaćeni godišnji odmor u “vanrednim” situacijama zaposleni imaju pravo ako je on određen ili radnim ugovorom ili tarifnim ugovorom. Za sopstveno ili venčanje dece dobija se jedan dan plaćenog odmora, kao i za zlatnu i srebrnu svadbu roditelja.
U slučaju smrti najbližih članova porodice dobijaju se dva dana, a ukoliko je odlazak na pogreb skopčan sa dužim putovanjem u dogovoru sa poslodavcem moguće je dobiti i dodatne dane.
Kada su bolesna deca, roditelji imaju pravo na odsustvo sa posla, i to do 10 dana godišnje po detetu, za troje dece maksimalno 25 dana godišnje. Samohrane majke ili očevi dobijaju 20 dana po bolesnom detetu godišnje, maksimalno 50 dana za troje dece. Poslodavcu se mora dostaviti atest dečijeg lekara, a za vreme tog odsustvovanja sa posla zaposleni ne dobija primanje od poslodavca, već od zdravstvenog osiguranja.
Da bi se od zdravstvenog osiguranja ova naknada dobila potrebno je i da obolelo dete ne bude starije od 12 godina te da u domaćinstvu ne žive osobe koje bi mogle da preuzmu njegovu negu. Naknada iznosi 70 odsto bruto primanja, maksimalno pak 90 odsto neto plate zaposlenog.
