Kontrolori u autobusima GSP-a nikada nisu bili naročito popularni. Odatle i pogrdan naziv - ‘ridžovani’. Ipak, ako su nekada i bili tolerisani kao ‘nužno zlo’, sada su ‘sami protiv svih’, suočeni sa masom putnika od kojih većina nema karte. A priče sačuvane iz života starog Beograda govore da nije uvek bilo tako…u boljim vremenima i Beograđani su izgleda bili bolji.
Priča o beogradskom gradskom prevozu počinje krajem 19. veka. Prestonica je takoreći odmah posle skidanja turskih zastava sa svojih bedema, 14. oktobra 1892. godine dobila prvi gradski prevoz. U rad je puštena tramvajska linija od Kalemegdana do Slavije.
Mladom gradu koji je pretendovao na to da postane evropska metropola se žurilo. Električni tramvaj pojavio se na beogradskim ulicama već 1894. godine, a prva linija električnog tramvaja vozila je za Topčider. Navodno je Beograd bio treći grad u Evropi koji je uveo električni tramvaj, posle Frankfurta i Ciriha, a pre Berlina, Londona i Pariza!
Švercera tj. onih koji su želeli da se voze, a da ne plate kartu u ono vreme nije bilo. Kondukteri su naplaćivali karte putnicima prilikom ulaska, a ostalo je zapisano da je cena karte bila slična kao cena dnevnih novina koje su se u ono vreme smatrale skupim. Ipak, Beograd je tada bio mala varoš, 1892. godine u njemu je živelo jedva nešto više od 60.000 stanovnika od kojih je većina i dalje radije pešačila nego što je ulazila u „električnu kutiju”. Neki podaci govore da je na početku prosečan Beograđanin ulazio u tramvaj prosečno oko 40 puta godišnje!
Ipak, o kvalitetu prevoza se i te kako vodilo računa u ono vreme. Tramvaji su stalno usavršavani, otvarane su nove linije i poboljšavane stare. Privatni autobusi su uvedni 1927, a 1928. godine i gradski autobuski javni prevoz. Beograd je 1932. godine imao trinaest tramvasjskih linija i 96 vozila. Negde u to vreme, jedan francuski novinar je i zapisao da beogradski tramvaji nisu ništa gori od pariskih.
Situacija je počela da se menja nakon Drugog svetskog rata i dramatičnog porasta broja stanovnika, sada već jugoslovenske prestonice. Između 1939. i 1956. godine stanovnišvo Beograda je naraslo za neverovatnih 65 procenata! Negde u to vreme stvorena je slika o gužvama i pretrpanim autobusima koja javni prevoz u prestonici prati i danas.
Godine 1951. karta je poskupela petostruko! Pa ipak, rastao je i životni standart. Ulazilo se na jedna, zadnja vrata pored kojih je uglavnom sedeo kondukter. Ako to nije bio slučaj, kondukteri, obično dvoje su se kratali po vozilu. Ako bi neko i uspeo da se u gužvi provuče bez karte, sačekali bi ga kontrolori! I tako je Beograd dobio svoje prve “ridžovane”!
Prvi izveštaji o neplaćanju karata pojavljuju se u novinama s kraja pedesetih godina i tokom šezdesetih i uglavnom se povezuju sa delovanjem „problematične omladine”. Izveštaji kažu da ovi mladići izgledaju opasno i da se kontrolori plaše da im priđu jer „nose skakavce i sekirice”. Ipak, sve je ostalo na nivou mladalačkog bunta koji je u to vreme bio trend i u svetskim okrvirima. Kvalitet prevoza je generalno bio visok, a takav je bio i životni standard, pa je najveći broj Beograđana plaćao prevoz ili dobijao mesečne markice od preduzeća.
Stepen poverenja koji je GSP imao u svoje korisnike najbolje oslikava trenutak iz 1975. godine kada je počelo uvođenje mašina za poništavanje karata. Do 1978. godine kondukteri su zauvek napustili vozila GSP-a. Pa ipak, krajem osamdesetih godina, procene su govorile da u prevozu ima ne više od 7 odsto putnika-švercera.
Devedesete su tu sliku nepovratno promenile…
Vozni park GSP-a je propao, broj vozila se vratio na vreme kada je u Beogradu živelo tri puta manje stanovnika i kada su ti stanovnici bili mnogo bogatiji. Slike prljavih, sporih i polupokvarenih autobusa u kojima nikada nema mesta postale su svakodnevica. U jednim novinama je 1993. godine objavljen podatak da je u vozilu registrovanom za 120 ljudi izbrojano neverovatnih 249 putnika!
Argument „nisam dobio platu pola godine, čekam bus sat i po, pa me još sad i ti drndaj” postao je geslo vožnje gradskim prevozom, a ta slika, uz male korekcije, nije se promenila ni do danas.
* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!
