Vodio je neobičan život zbog svih tih svojih strahova i fikcija a bio je u vezi sa udatom ženom. Dane je provodio kockajući se i trošeći sve što zaradi, bio je poročan i voleo je da pije. Opsesija, bolest, ljubomora i paranoja bili su deo njegove svakodnevice. Zbog krhkog zdavlja nakratko je ostao slep, a toliko je bio svojeglav da čak ni na očevu sahranu nije otišao. Sve je to bila uvertira za njegovo stanje depresije i melanholije.
Edvard Munk rođen je u Norveškom Lotenu 12. decembra 1863. godine. Bio je tipičan predstavnik ekspresionizma i simbolizma u slikarstvu. Pored svoje zemlje, u kojoj je proveo čitav život, bio je veoma cenjen i prihvaćen i u Nemačkoj, gde je izvršio veliki uticaj na slikare 20. veka.
Rođen je u staroj lotenskoj porodici od roditelja Kristijana Munka i Laure Katarine Bjolstad, ali je imao samo jednu godinu kada su se preselil u Oslo kako bi se majka lečila od tuberkuloze. Sa samo pet godina ostao je bez nje, jer nije izdržala borbu sa bolešću, a sa 14 godina doživeo još jedan stravičan gubitak: njegova četrnaestogodišnja sestra Joana Sofi iznenada je preminula. Tragedija je i presudila da stvori svoje najpoznatije slike i grafike poput “Bolesnog deteta”. Bio je veoma vezan za sestru usled nedostatka majčinske figure, pa je njenu smrt izuzetno teško podneo – što je umnogome uticalo na njegov kasniji način života i ponašanja. Munk je bio krhkog zdravlja pa samim tim često bolestan i prilično izolovan još kao dečak. Porodica je bila siromašna pa su beda i nemaština obeležili njegovo detinjstvo. Verovatno je takav splet okolnosti i napravio od njega večitog i morbidnog pesimistu. Usled preranih susreta sa smrti bliskih ljudi, imao je fobiju od bolesti i smrti, zbog čega je nekada imao i napade panike.
Svoja mračna raspoložena i strahove Edvard prenosi na platno. Osećanja izražava dugim, povijenim linijama i melanholičnim tonovima. Imao je samo 12 godina kada je počeo da slika. Počeo je po ugledu na impresioniste, ali kasnije se izdvaja i formira lični stil. Način života, stresovi, tuga, bolest i smrti uticale su na to da slika “teške” i “mračne” prizore.
VIŠE OD UMETNOSTI: Doktor skulpture koji je “diplomirao” na leševima
Prvobitno je upisao Tehnički fakultet u Oslu, ali je brzo shvatio da je slikarstvo jedino što ga istinski zanima pa je počeo da ga uči na Kraljevskoj školi za dizajn. Povučen, ćutljiv i čudan, negovao je svoj sopstveni stil što se profesorima nije dopalo, pa je napustio školu i pridružio se grupi samostalnih slikara čiji je cilj bio prodiranje u najskrivenije i najdublje delove ljudske psihe. Tada je počeo da pravi izložbe a 1892. odlazi u inostranstvo i u Berlinu organizuje svoju veliku izložbu. Tada se desio veliki skandal, pa se ovaj trenutak označava kao velika prekretnica u njegovom životu. Izložba je proglašena “uvredom umetnosti”, novine su bile pune negativnih kritika a on je to doživeo kao ličnu promociju i fantastičan marketinški potez.
Posebno impresivna slika je “Poljubac I“ iz koga zrači životvornost, suptilnost, strast, predanost dva bića, muškarca i žene, isijava zanos ali i ličnost svakog ponaosob, da bi se u kasnijim numeracijama dva tela stapala u jedan oblik, kao da su pogubili svoje identitete.
Prvih decenija 20. veka Mun je često putovao, veoma su ga zanimali pozorište, fotografija i film. Bio je savršeno svestan da ti novi mediji nude radikalno drugačije načine pripovedanja i predstavljanja. Bio je moderan do srži. Izložba u Frankfurtu ističe kako je umetnik obrađivao jedan te isti motiv u crtežu, na slici, na fotografiji, čak i u skulpturi i pokazuje često vraćanje određenim motivima.
Njegov veliki uspeh početkom 20. veka pratile su česte posete Parizu i Berlinu, ali i sve ozbiljniji problemi sa alkoholom i mentalnim stanjima. Posle nervnog sloma i višemesečnog povlačenja iz javnog života leta 1908, umetnik se za stalno nastanio u Norveškoj. Kupio je imanje u blizini Osla 1916. i sve do smrti, 1944. tu je vodio povučen, ali veoma produktivan život.
Nastanak beskrajnog “Krika” koji prolazi prirodom
Nesumnjivo najpoznatije Munkovo delo nastalo je 1883. godine kao inspiracija usled crvenog neba od erupcije vulkana Krakatau u Indoneziji. Ona je danas i simbol ekspresionističkog pokreta.
Predstavlja sinonim za duševnu bol, očaj, samoću, neshvaćenost, melanholiju i prazninu. Neki kažu da “krik” simboliše nemire modernog čoveka, trenutka u kojem se njegova duša raspada zbog čega je bio povezivan i sa Šopenhauerovom filozofijom. Postoji tri njene verzije koje se nalaze u norveškim muzejima i četvrta koja je u privatnom vlasništvu, a na aukciji je prodata njujorškom finansijeru Lionu Bleku (64), članu upravnih odbora njujorškog Metropoliten muzeja i Muzeja moderne umetnosti za 120 miliona dolara! Kritičari smatraju da je delo izraz Munkove neuroze i opisuje panični krik zbog mentalnog otuđenja. Sam umetnik opisao je svoje delo rečima:
Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavo crvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu: video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji prijatelji su nastavili da hodaju, a ja sam ostao, drhteći od nemira i osećao sam beskrajan krik kako prolazi prirodom.
Interesantno, u većem broju Munkovih radova jedan od najizraženijih momenata je kosa, dok je na “Kriku” nema, tu je čovek bez kose. Nažalost, ovaj umetnički dragulj bio je meta kradljivaca pa je tokom neadekvatnog čuvanja jedno od platana nepovratno oštećeno. Vlaga ga je, kako je sredinom decembra 2006. godine saopštila stručna komisija, uništila.
U čuvenoj bečkoj galeriji „Albertina“ u toku je Munkova izložba, gde do 24. januara naredne godine posetioci mogu da vide 120 njegovih dela iz najčuvenijih svetskih privatnih zbirki.
Među ostalim zapaženim delima su “Vampir”, “Oko u oku”, već pomenuto “Bolesno dete”, “Dan posle”, “Anksioznost”, “Na mostu”, “Friz života” – ciklus od 20 dela za koje je sam umetnik smatrao da su njegovo kapitalno delo.
Vodio je neobičan život zbog svih tih svojih strahova i fikcija a bio je u vezi sa udatom ženom. Dane je provodio kockajući se i trošeći sve što zaradi, bio je poročan i voleo je da pije. Opsesija, bolest, ljubomora i paranoja bili su deo njegove svakodnevice. Zbog krhkog zdavlja nakratko je ostao slep, a toliko je bio svojeglav da čak ni na očevu sahranu nije otišao. Sve je to bila uvertira za njegovo stanje depresije i melanholije.
VIŠE OD UMETNOSTI: Genijalni arhitekta zbog koga delom Barselone ni danas ne idu tramvaji
Tokom rata živeo je u Norveškoj povučeno, bez mnogo eksponiranja. Preminuo je u Ekeliju 23. janara 1944. godine, ne dočekavši kraj rata i oslobođenje svoje zemlje.
