Ugao Ulice 27. marta i Miročke u Beogradu mesto je na kome se odvijala jedna od najemotivnijih priča u srpskoj prestonici, priča o velikoj ljubavi čoveka prema životinjama. Na ovom ćošku je pas Meda provodio najlepše dane svog života. Te, sada već daleke 2001. godine, mladi mešanac je pronašao svoje utočište sklonivši se od mnogobrojnih opasnosti koje su pretile nezaštićenom psu. Od tada je prošlo 16 godina i Meda je nedavno uginuo. A onda je na mestu koje će Beograđani pamtiti baš po ovom predivnom psu osvanula lepa slika koja sada čuva večnu uspomenu na njega i njegovu priču.
Za ovu beogradsku divnu priču o privrženosti koja se rađa u odnosu čoveka i dobroćudne životinje, najzaslužniji je Bojan Prokić. On je stanar zgrade na čijem ulazu je pas po imenu Meda proveo poslednjih 16 godina. Sada već daleke 2001. godine, upoznao je mladog psa koji se često pojavljivao baš na tom ulazu.
– Pre nego što sam upoznao Medu, imao sam dva dobermana. Jedan od njih je uginuo krajem 2000. godine. Samo nekoliko meseci kasnije, na pragu naše zgrade, pojavio se mladi mešanac koji nije bio stariji od godinu dana – počinje za Dnevno.rs Bojan priču o neraskidivom prijateljstvu koje se, kako to često biva, dogodilo sasvim slučajno i u vrlo specifičnom trenutku za Bojana.
Naš sagovornik kaže da tada nije bio spreman za usvajanje jer je i dalje tugovao za svojim psom. Ipak, ispred zgrade se pojavio mladi pas koji se vremenom toliko nametnuo da su ga svi zavoleli.
– Prve godine njegovog života bile su ispunjene brojnim avanturama, pa je često odlazio od nas i vraćao se. Čak sam 2003. godine saznao da je imao i “devojku”, šnaucerku iz Krunske ulice koja mu je čak ustupila i svoju fotelju – seća se Bojan tog perioda.
Za Medin konačni dolazak u ovu zgradu na Paliluli “kriv” je jedan drugi jednako umiljati pas.
Ispred zgrade se pojavio Medin najbolji drug Moša koji je takođe bio mešanac. Moša se najpre družio sa onom šnaucerkom. Meda je to vrlo mirno prihvatio, a potom su njih dvojica počeli da druguju baš ispred ulaza u ovu zgradu. Moši je prijao novi dom jer je bio zlostavljan. Pre dolaska je izgubio oko i imao je ožiljak. Njemu je posle horora koji je preživeo godilo novo okruženje i postali su nerazdvojni. Malo je i neuobičajeno da se dva mužijaka toliko zbliže. Meda je bio šef, Moša je bio šegrt, a kada biste prolazili ovuda i pogledali ih kako se izležavaju ispred ulaza videli biste prave “Mapetovce” – sa osmehom se seća Bojan.
Svi su ih vrlo brzo zavoleli, a prema rečima našeg sagovornika, za sve ovo vreme, predivni psi nisu napravili nijednu neprijatnost bilo kom stanaru ne tako male višespratnice.
– Većina ih je volela. Bilo je i nekih komšija koji su gunđali, ali nikome nije padalo na pamet da im uradi nešto nažao. Obojica su ovde našli mir. Ja sam imao najviše iskustva u gajenju pasa pa sam ih sa radošću čuvao. Ulazili su i u zgradu, ali im je unutra bilo vrlo toplo pa su stepenice ispred zgrade postale njihovo omiljeno mesto za boravak – navodi Bojan.
Nažalost, sve ima svoj kraj. Moša je prvi otišao. Kao pas vrlo traumatične prošlosti dočekao je lepe godine, ali je nažalost uginuo nekoliko godina pre Mede. Njegov najbolji prijatelj je bio vrlo vitalan i malo ko je mogao pretpostaviti da će ga u jednom trenutku zadesiti opaka bolest.
Meda je sasvim neočekivano oboleo od karcinoma i pored velikih napora koje smo učinili, nije mu bilo spasa. Bio je vrlo vitalan pas, redovno vakcinisan i brižno čuvan. Pred kraj života se mnogo mučio. Noć pre zakazane eutanazije organizovao sam oproštaj od našeg prijatelja. Ispred zgrade se formirala kolona ljudi da se oprosti s njim. Bilo je dosta dece… svi su ga poznavali –prepričava Prokić poslednje sate života psa koji je ušao u srce mnogih Beograđana koji ovde žive ili svakodnevno prolaze.
I tako je Meda zauvek napustio ovaj svet. Iako nikada nije imao vlasnika bio je voljen, a dom mu je bio – ceo Beograd.
– Meda i Moša su primer pasa koji su opstali u jednoj vrlo urbanoj sredini, a ona je vrlo surova prema životinjama. Bili su slobodnjaci kojima je stan bio tesan, a u isto vreme i vrlo naviknuti na ljude. Znali su da cene ljudsku pažnju. Stekao sam značajno iskustvo u čuvanju rasnih pasa i učinio sam sve da ih socijalizujem. Postali su psi sa predivnim manirima. Takođe, bilo je i situacija u kojima su brinuli o ljudima iz zgrade. Kada su sumnjali da nekome od stanara preti opasnost, odmah bi reagovali – priseća se Bojan.
Naučno je dokazano da druženje sa životinjama deluje veoma blagotvorno na čoveka, a ukoliko se neko požali na prevelike izdatke, ova priča svedoči da to nije ubedljivo opravdanje.
Meda i Moša nisu bili preterano zahtevni po pitanju troškova. Bilo je tu i građana koji su donosili hranu, a o zdravstvenoj zaštiti i ishrani pretežno sam brinuo ja zajedno sa porodicom. Jedini veći troškovi došli su pred sam kraj Medinog života, kada smo ga lečili. Ipak, uzevši u obzir sve kojima je Meda prirastao za srce, to je bilo najmanje što smo mogli da učinimo za njega – objašnajva Bojan i počinje priču o onome što je zauvek obeležilo ovaj ćošak u Beogradu.
– Kada se desio taj tužni dan, razmišljali smo kako da Medu učinimo besmrtnim. Došli smo na ideju da oslikamo zid pored mesta gde je Meda najviše voleo da boravi. Moja majka je pozvala talentovane studente Fakulteta likovnih umetnosti i oni su oslikali ovu predivnu sliku – zaključuje Prokić i dodaje da je za ovakve akcije pomoći beogradskim životinjama mnogo više od novca potrebna – dobra volja.
