Kultna kuća iz popularne televizijske serije 'Srećni ljudi' u vlasništvu je porodice Popović i nalazi se na Lekinom brdu u Miklošićevoj 35. Tajne koje ona krije verovatno će zauvek ostati u njenim zidinama, kao i u srcima i mislima svih glumca koji su doprineli njenom značaju.
Petar Popović (25) svršeni student pozorišne režije Fakulteta dramskih umetnosti, ali i stanar ove kuće, za Dnevno.rs ispričao je sve njene „tajne”.
– U ovu kuću smo se preselili ’94, kada sam imao šest godina. Serija se već uveliko snimala, a dozvolu za sprovođenje tog projekta RTS je dobio od moje tetke koja je u međuvremenu preminula. Mi smo im dozvolili da nastave snimanje. Naravno, primarni motiv bio je novac koji smo dobijali kao naknadu. U to vreme, dan snimanja plaćali su nam 100 maraka, što je bio veliki novac – otkriva Petar Popović.
Kako nam je Popović objasnio, koliko god to zvučalo zanimljivo, „sve ima svoje prednosti i mane”.
Kada su snimanja bila u toku, čitav dan nismo smeli da ulazimo u kuću. U dnevnoj sobi se pilo, u drugoj se šminkalo, a u trećoj je bila tehnika. RTS je tada imao prava da kada snima zatvori celu ulicu, rasprostre kran i uglavnom su snimali prednji deo kuće, dvorište i hodnik. Sve ostalo bilo je snimano u studiju jer ovde u kući ipak nema dovoljno mesta – objašnjava stanar kuće u Miklošićevoj.
Kuća koju niko od gledalaca nikada neće zaboraviti sasvim slučajno je dobila svoju namenu.
– Zašto baš naša kuća verovatno nikada neću saznati. Znam da su tada kod tetke slučajno došli, ona je prihvatila i snimanje je počelo – kaže svršeni student pozorišne režije.
Kuća je, za razliku od mnogih, zadržala svoju formu i duh.
– Nije se mnogo toga promenilo. Tada je bilo još dva-tri drveta više i na užas moje mame neka roze, polupana kofa, koja se pojavljuje u nekom kadru, koju nikada nije sklonila iako je htela i zbog koje je i dalje „duša boli” kad je vidi na televiziji – šaljivo priča Popović.
Velika produkcija i veliki ljudi
– Meni je najzabavnije bilo što su u mojoj kući stalno bili neki veseli ljudi, kao da je konstantno slava. Sećam se da su mnogo pili. Sve je bilo toliko pozitivno i veliko. Snimanja kojima sam prisustvovao posle svršenih studija ne mogu da se porede, jer ovo je ipak bilo značajno, bez žurbe, trke i frke – navodi on.
Snimanje „Srećnih ljudi” u kući trajalo je tri puta po pet dana . Ciklus snimanja bio je mesec dana.
Veliko razočaranje za sve gledaoce
– Moje najveće razočaranje bilo je kada su doveli epskog psa – Simu. Devojka čiji je pas bila je dreser pasa i rekla mi je da je Sima slep. On je bio veoma poslušan, ali je bio potpuno slep. Verujem da će ovo mnoge razočarati – seća se Popović.
– Moje sećanje na snimanja je vrlo jednostavno. Imao sam svoje određeno mesto gde sam stajao u toku snimanja i gledao kako svi oni ulaze u kuću i kako viču. Najzanimljiviji momenat bio je kada su snimali povratak Ostojićevog sina i kada su doveli trubače. Zamislite kako je to sve izgledalo iz ugla jednog deteta – priča Petar za Dnevno.rs.
Stanar kultne kuće priznaje da mu „Srećni ljudi” nisu obeležili detinjstvo.
Kada sam išao u školu seriju uglavnom nisam gledao jer nama klincima nije bilo toliko zabavno. U stvari, bilo nam je dosadno. Mi smo posle „Dnevnika” u pola osam išli u krevet. Ali, kasnije kada su reprize postajale češće, sve više smo je razumevali – objašnjava Popović.
Živeli!
Često kada sa prijateljima sedim u kući i kada hoćemo da nazdravimo zbog nečega, imamo devizu: “‘Ajde nešto da popijemo, ovde su i „Srećni ljudi” pili, što ne bismo i mi?”
Koliko je kuća popularna govore fotografije i povici kojih je sve više kada se serija reprizira.
– Prošle godine me je neki dečko našao na Fejsbuku. On i kolega su učitelji iz nekog sela u Bosni. Došli su na Sajam knjiga i zamolili me da dođu i da je vide…bili su u ekstazi. Meni to baš i nije mnogo jasno, ovo je ipak moja kuća, ne doživljavam je toliko važnom. Da živim negde gde je sniman Paćinov film, pa da kažem ‘vau’. Ali, često je fotografišu kada prolaze ovuda, dok moj otac sedi u dvorištu kao stari kustos RTS-ovog muzeja. Uglavnom su zainteresovaniji ljudi koji nisu iz Beograda. Najčešće pitanje je ‘gde je taj famozni prolaz do čuvene koze’ – duhovit je Popović.
Kuća je sazidana 1923. godine. Stara je, zidana blatom, a jedina je od retkih koja je još „opstala”.
Investitori nam već godinama nude da tu sagrade zgradu. Međutim, mi nismo prihvatali. Najpre, zato što se nismo interno dogovorili, a s druge strane, nije bilo nijednog važnog razloga za to. Kuća i dalje stoji. Imam neki osećaj da će u narednih četiri-pet godina to postati neminovnost. Za mene je ona više tretman neke „rupe bez dna”, a ne tretman kuće iz „Srećnih ljudi”. Nju krečiti je prava noćna mora, to smo shvatili u više navrata. Ali, njen duh je važniji od svega – kaže stanar kuće u Miklošićevoj.
Njegovom kućom „protutnjalo” je mnogo značajnih imena za srpsku kulturu, ali jedan je ostao urezan u detinjstvo sedmogodišnjeg dečaka.
– Bata Živojinović na mene je ostavio najveći utisak, ali…na koga nije – to je čovek koji je ostavio najveći utisak na srpsku kulturu. Sedeo je uvek u čelu stola i voleo je da popije „malo više”. Meni su tada, kao detetu, svi oni delovali nedodirljivo. Neke od njih sam tokom studija i nakon fakulteta imao priliku da upoznam. Desimira Stanojevića sam upoznao u Bifeu i objasnio sam mu ko sam. Nažalost, prilika za to nije bila baš najbolja jer je bilo posle neke premijere. Sa Tanjom Bošković sam sedeo i pričao. Ona je veliki čovek i svega se seća. Ponosan sam što su obeležili deo mog detinjstva – zaključio je Petar Popović za Dnevno.rs.
