Savamalom se poslednjih dana ne može proći, posebno u večernjim satima, a da se ne vide grupe uplašenih, pomalo i izgubljenih ljudi. Sede, ćute, kada progovore – pričaju tiho, čekaju bolje sutra. Nikome ne smetaju, nikoga ne diraju. Avganistanci, Pakistanci, Sirijci, Somalijci... čekaju svoje vreme za polazak u bolju budućnost.
– Krenula sam sinoć u provod, u jedan klub u Savamaloj. Išla sam iz pravca Nemanjine, i došla do parka pored Beogradske autobuske stanice. Bio je pun ljudi. Hodala sam i gledala oko sebe, bilo mi je čudno što su okupljeni u tolikom broju. Onda sam se uplašila, ali samo na trenutak. Shvatila sam da ti ljudi mene ni ne primećuju. Sede na travi, ćute, spavaju, ili tiho govore. Kao da nešto čekaju. Onda sam ispričala šta sam videla u društvu, pa su mi rekli da su to azilanti. “Što bi dirali nekoga?”, rekla je jedna prijateljica. Samo hoće da odu u Mađarsku ili negde. Na sigurno – napisala je dvadesetosmogodišnja M.N. iz Beograda redakciji portala Dnevno.rs
Više stotina izbeglica iz Azije svakodnevno pristiže u glavni grad Srbije, samo njima znanim putevima. Beograd im je usputna stanica, a načini na koje pokušavaju da dođu do slobode često opasni, neizvesni i uglavnom nesigurni. Azilanti ne vole da razogavaju sa medijima. Mirni su, povučeni i trude se da nikome ne smetaju. Od kako im je park postao novi dom, nisu napravili nijedan incident.
Ovde smo deset dana i niko nam od nadležnih ništa nije rekao. Ne teraju nas, i mi smo zbog toga zahvalni. Jedino što nam je noću hladno, pa se šetamo kako bismo se zagrejali ili se zbijemo jedni uz druge da nam bude toplije. Najžalije nam je zbog dece. Čekamo da se snađemo za prevoz do Subotice, Palića. Odatle, kako bude, preko livada i njiva u Mađarsku – ispričao je sinoć za Dnevno.rs jedan od azilanata koji nije želeo da se predstavi jer se brine za svoju bezbednost.
Na naše pitanje kako misli da pobegne preko livada i njiva, zar se ne plaši, odgovorio je pomirljivo.
– Nemam šta da izgubim. Mogu samo da dobijem srećniji i bolji život. I mir – odgovorio je gledajući nas očima punim nade ovaj tamnoputi čovek.
Među njima, tvrde, ima i obrazovanih ljudi. Većina čeka vezu za Mađarsku. Poslednji novac koji imaju čuvaju za prevoz do granice, a u međuvremenu kupuju hranu na lokalnim kioscima ili jedu ono što im poklone prolaznici. A kako kažu, ima dobrih ljudi. Dok je naša ekipa pričala sa njima, prišao je stariji gospodin i grupi ljudi dao sapun.
– Žao mi je ovih ljudi. Nadam se da će uskoro otići i uspeti da pređu granicu. Zaslužuju da sreću potraže negde drugde – istakao je dobri Beograđanin i dodao da nisu oni krivi što ih je zadesila takva sudbina.
Smatra da bi i njegovi sugrađani trebalo da pomognu, koliko mogu. Njima znači sve jer nemaju bukvalno ništa.
Osim hrane, najveći problem predstavlja higijena.
– Znamo da zaudaramo, ali nemamo izbora. Kupamo se na javnim česmama noću kada nema ljudi da nikome ne bismo smetali. Peške smo krenuli bežeći od rata i već mesecima smo na putu, svesni da nismo baš lep prizor – priča privremeni stanovnik parka kod Ekonomskog fakultata.
Većina ne zna engleski, a i oni koji ga govore pričaju malo i uglavnom se sa ljudima koji im priđu sporazumevaju rukama i grimasama.
I dok su Savamalom dalje u noć odlazili uglađeni žitelji prestonice, idući ka popularnim, skupim klubovima, željni dobrog provoda, jer – vikend je počeo, nisu ni primetili azilante. Još manje da im je potrebno nešto. A nije toliko teško odreći se jednog pića više i kupiti im sendvič. Bilo šta. Ipak, nikome ne biste poželeli da se nađe u njihovoj koži, jer nije nimalo jednostavno prelomiti, odbaciti čitav svoj život i poći u neizvesnost, a sve zbog najvećeg neprijatelja koji je svet ikada video: rata.
