Bliži se i peti zaredom "Protest protiv diktature" koji izvodi beogradske studente (ali i starije osobe) na ulice. Šetaju, duvaju u pištaljke, lupaju u bubnjeve, tarabuke i kante isto onako kako su to nekada činili neki drugi studenti, boreći se protiv nekog drugog režima.
Vratilo se skoro sve što nas u sećanju vezuje za mitinge devedesetih godina prošlog veka (mada je možda korisnije reći – prošlog milenijuma, jer je taj prelaz svima budio nadu u bolje sutra). Vratile su se šetnje, pištaljke, lupanje u šerpe i tanjire, duhoviti transparenti i ponovo ceo svet gleda ka Srbiji u kojoj se, u nekoliko desetina gradova, omladina budi i, kako kažu, “bori protiv diktature”.
Autorka ovog članka seća se kako je, kao dete sa jednocifrenim životnim stažom, bodrila demonstrante, noseći na jakni bedž sa natpisom “Budući student BU”. Pamti da je imala roze pištaljku i da je tata penjao na sto pored prozora svako veče u 19 časova i 30 minuta, da lupa kutlačom u srebrnu šerpicu. Vrlo dobro se seća sunđerastih lutaka tadašnjeg predsednika i njegove supruge koje su imale robijaška odela i okove na nogama, baš kao što odlično pamti i transparente i pesme koje su se tada orile ulicama.
Baš zbog tog “naglog” povratka u devedesete, iz kojih je pitanje da li smo ikada i izašli, i mi se vraćamo onima koji su tada neumorno, danonoćno šetali i trpeli uvrede i batine.
Pronašli smo takozvane “veterane beogradskih ulica” i pitali ih da li imaju nešto da poruče studentima koji danas, dvadesetak godina kasnije, prate njihove stope.
Za sve one koji su rođeni tada, u godinama svih tih mitinga, protesti koji se danas održavaju na ulicama gradova širom Srbije bude raznolika osećanja – sreću, bes, tugu, ponos. Za sve one koji danas šetaju, ovo su sećanja, osećanja i poruke onih koji su tada šetali i koji su i danas spremni da “uskoče u frku”.
Mogu da im poručim da je najveći problem za svako društvo nestanak romantike bunta. Zato se sistematski uništava mogućnost da mladi budu mladi. Gašenje Akademije, uništavanje SKC-a… Sve je to za cilj imalo da se mladi ne pitaju za svoju budućnost – analizira Milan Mataković, bravar iz Beograda, koji svom snagom podržava “nove” šetače.
Pričali smo i sa Jelenom M. Kandić (40) diplomiranom ekonomistkinjom i brucoškinjom tokom Studentskog protesta 1996/97, o tome kako je u ta četiri meseca velikih mitinga bila među prvima koji su se nagutali suzavca, krenuvši sa nekoliko hiljada kolega iz Studenjaka.
Poručujem im da istraju, da se ne obaziru na kišu. Mi smo 24/7 bili u diskoteci “Plavi kordon”. Tu smo, da vas zaštitimo i podržimo. Samo želim da sve protekne mirno, jer nema mesta nasilju. Istrajte… nas su među prvima nazvali “stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima” i nismo odstupili ni za milimetar. Generacija 1996/7 salutira vam u znak zahvalnosti jer samo na ovakav način znamo da nismo uzalud šetali – rekla je Jelena za Dnevno.rs, dodajući da studenti treba u glavi da imaju krilaticu iz čuvenog filma “Gladijator” – snaga i čast.
UPUTSTVO ZA PROTESTE – IZ ISKUSTVA:
– Dobra, udobna obuća, nikakve fensi stvari, flašica vode, marama-bandana (poslednje 2 stvari zbog mogućeg suzavca). Bez odgovora na verbalne provokacije. Drži se uvek u grupi poznatih, čuvajte jedni druge. Nikad sami natrag gajbi. Bez blejanja u mobilne dok traje šetnja. Duhovito, jer ironija i humor najviše bole prostake. Nasmejani, čisti, hrabri. Ako krene frka s murijom: svi sede! Nema tuče! Čekaj starije i jače. Nas matore. Srećno – poručio je demonstrantima Apostol.
Poruke studentima poslala su i dva brata, inženjera. Oni su devedesetih neumorno šetali sa svojim prijateljima, a danas ponosno gledaju klince koji su ih odmenili.
Poruka je: NE ODUSTAJTE! Svake demonstracije do sada su se završile na korak do cilja zato što je to odgovaralo onima koji su iz toga izvlačili ličnu korist. Budite dosledni svojim stavovima i principima! Svaka konsekvenca je mala u odnosu na istorijski vrednost – kaže “protestantima” njihov stariji kolega Nemanja Pavlović (42), IT ekspert.
Njegov brat, Vladimir Pavlović (42), diplomirani inženjer šumarstva, smatra da je najbitnije imati volje, želje i upornosti.
Da ne bude ono: “pada kiša”, “ma ima ih dovoljno ne moram danas ja” i te fore! A ako Ovaj posegne za nekim stvarima koje je koristio Onaj – e, onda smo mi kornjače tu da pomognemo. I, da, uvek bez straha! Samo, moja generacija mora malo da vežba, dugačke su to šetnje za ove godine… mora da se vrati forma! A morao sam malo da zvirnem, da me podmlade – priznao nam je Vladimir.
Ovaj članak će ostati bez kraja. Bez zaključka. Zaključak se piše na ulicama. A do tad – posećujte nas, jer nam se “veterani” i dalje javljaju, šaljući poruke za klince koji su ih zamenili na asfaltu.
